Наша књижевност

важнијим културним догађајима Русије оних дана, него и са битним елементима руске друштвене стварности у доба ограниченог деспота цара Николе !. Стварајући у првој половини Х]Х века, У доба првог, још мутног буђења руске

револуционарне мисли и недораслих, смелих, али безнадних покушаја ослобођења од тупе, деспотске царске самовоље у једном заосталом, феудално-бирократском поретку, здрави изданак једног великог народа који се кроз читаву своју историју није могао помирити са робовањем нити са домаћим ни страним властодршцима и увек, упорно и бескомпромисно, кроз најразличитије облике борбе, тежио да-— збаци окове и извојује потпун замах свих својих, неисцрпних, стваралачких снага, Гогољ визионарски, иако и као човек и као уметник подлеже нељудским условима тадашње руске стварности, јасно види величину и светлост будуће — данашње — Русије. Види их, јер је његова љубав према своме народу и вера у његову снагу безгранична, јер су ум и срце великог човека и уметника Гогоља срасли са најплеменитијим тежњама народа и са његовим најсветлијим сновима.

»„Узан је круг тих револуционара. Страховито далеко су они од народа.

)

Али њихово дело није пропало“ — та-

ко карактерише Лењин устанак племића-декабриста, који је против безочне, сурове и ограничене царске самовоље избио 1825 године у Петрограду и угушен царским топовима на Сенатском тргу. Срце младога Гогоља, као и срце његовог великог савременика и учитеља Пушкина, на страни је трагично поражених декабриста, тих првих весника будућих руских, све зрелијих, устанака и револуција и будуће, социјалистичке слободе — слободе у најстварнијем и најплеменитијем смислу те речи, извојеване Октобра.

У знаку све оштријег диференцирања напредних друштвених снага, чије се буђење у то доба нарочито изразило код једног дела руског племства и интелигенције с једне стране, и реакционарних, феудалних, у правом смислу речи мрачњачких тенденција владајућег царског поретка, који је тежио да ове-

ковечи свој режим политичке самовоље, економске потлачености најширих народних слојева Русије, духовне тупости и културне заосталости с друге стране, чују се и прве речи великог уметника Гогоља, јављају се и прва дела чудесно снажног и топлог песника Гогоља,

„У њему влада необична тишина, ниједан дух не блиста у народу. Сви су службеници и чиновници, сви дискутују о својим департманима и министарствима, све је пригушено, све се заглибило у бескорисним и ништавним пословима у којима се њихов живот бесплодно троши“ — пише о Петрограду тридесгтих година Х1Х века Гогољ у једном свом писму мајци.

Проучавајући живот свог народа, 34-

_ лазећи дубоко у његову историју, дру-

штвену и културну, која се, као наука, уствари тада зачињала у Русији против официјелних Карамзинових схватања, и као велики човек и велики уметник реагујући живо и импресивно на битне појаве тадашње самодржачке ере руске

"друштвене стварности, Гогољ, прво у

бесмртној епопеји историјске борбе Козака за националну слободу „Тарас Буљба“, а затим у својим сатирама „Ревизор“ и „Мртве душе“, које су, као и „Тарас Буљба“, давно прешле границе руског народа и постале општа културна и духовна својина читавог човечанства, налази генијалан израз за своју љубав према руском народу, према човеку уопште, и за своју пламену веру у победу и срећну будућност руског народа, народа уопште, А та љубав и та вера налази не мање генијалан израз и у његовим кратким приповеткама — уметнички уобличеним народним предањима и сјајним сатиричним сликама тадашње руске стварности „обичних — створења, која немаЈУ никаквог циља у животу, чија су људска осећања и страсти добили карактер карикатуре“ („Нос“, „Шињел“, „Прича о томе како се Иван Ивановић посвађао са Иваном Никифоровићем“ итдД.).

У поретку, у средини која је убила Пушкина, а затим Љермонтова, људе чији губитак Гогољ није могао прежалити, У кужној атмосфери самодрштва