Наша књижевност

474

1933 почео је излазити први књижевни часопис у Киргизији и ја сам га осам година уређивао. Тада сам основао и први књижевни кружок младих писаца. Из тога кружока изишли су многи песници и књижевници, сада чувени по свој совјетској земљи.

у Досад сам објавио тридесет књига песама и прозе и три драме. Недавно ме је президијум Киргизије одликовао звањем народнога песника републике То је велика награда, због које сам ја обавезан, као и читавим својим стваралачким животом, својој совјетској до-

мовини.“ з л,

Француски писци под немачком окунацијом. — У овом броју „Наша књижевност“ доноси један извештај о француској књижевности за време рата, пренесен из совјетскога часописа „Знамја“ (Застава), из новембарскога ороја од прошле године. У том извештају помиње се узгред и неколико писаца издајника који су отворено или прикривено служили окупатору. У вези са тим, ми онима који читају руски, указујемо на још један чланак у истоме совјетскоме часопису: "Виши, из историје једнога режима, од Л. Боровоја (десети број за октобар 1945), из кога се види сва беда Петенове културне политике и сва срамота француских писаца који су пристајали уз њега.

Као што је познато, 10 јула 1940 француски сенат и народна скупштина са 569 гласова против 80 примили су Лавалов предлог о смени целог система републике и проглашењу Петена за „шефа државе“. То се догодило у бањи Виши, те је по њој названо ново стање „вишиска " Француска“. Једна трећина посланика и сенатора није учествовала у овој одлуци. _

После овога издајничкога поступка, Немци су Француску поделили на два дела:. северна, већа половина била је под њиховом непосредном влашћу, а дужном, мањом, владали су помоћу Петена и његове клике у којој су били Лавал, Фланден, Пјетри, Лемери, Деа, Катала, Марке и низ других политичара. У ту тобожњу „слободну Францу-

ску“ сручили су се многи јавни радници и књижевници, једни да се склоне од непосреднога додира с Немцима, да се притаје и да сачекају слободу, а други да у новим приликама продуже свој јавни рад и да мање-више помажу Петенов режим.

Тако су се Луј Селин, Жан Жионо, Жил Легран, Алфонс Шатобријан, Луј Тома, Анри Беро, Фелисијен Шале од првога почетка почели јављати као неприкривени хитлеровци и расисти. (Остали су-се тобож држали достојанствено, игноришући Немце и чак презирући их, али су уствари својим јавним радом и начелним ставом помагали Петенов рад на „прегоролгу Француске“ који се састојао у допуштању фашистичке пропаганде, угушивању слободарских и републиканских идеја, успостави језуитских манастира и њихових школа, потпуно независних у настави од министарства просвете итд. Грех тих „поштених“ присталица вишискога режима био је у ствари још већи него злочинство отворених издајника, зато што су својим ставом заводили многе младе људе и честите, али наивне грађане, Такви су за време францускога ропства били из групе „интегралних пацифиста“ Ла Фушардјер, Галтје-Буасјер, Жорк Пиок; од присталица „италијанске оријентације“ браћа Таро и де Монзи; од „индивидуалиста“ Абел Ерман, Анри де Монтерлан, Жорж Кокто, Жан Ануи, Пањол, Рене Бенжамен, Пјер Бенуа, Жан Ксидијас, Жан Ажалбер...

Ово су, наравно, најкрупнија имена. Око деведесет и пет књижевника од гласа изгубило је част због таквога става и рада. Мако многи нису суђена, француска поштена јавност жигосала их је са читавом гомилом новинара који су погазили славне традиције францускога народа.

Овај срамни списак био би још дужи да 11 новембра 1942 Хитлер није окупирао и „слободну Француску“. Тада су се многи наивнији писци тргли и покајали...

У књигама средњега века „грех против духа“ означаван је као најтежи и први од седам смртних грехова које човек може да почини. ИМ доиста, грех .