Наша књижевност

476

Вече је, тако, имало више инструктиван карактер.

Вече Радована Зоговића привукло је нарочито велики број слушалаца, који се и иначе изванредно живо занимају овим читањима. Песник биографије друга Тита, која је доиста дубоко продрла у наше читалачке масе, дозвао је за овај сусрет поезије и публике и оне који су прилично троми у одазивању на овакве културне позиве. Зоговићје, насупрот Миндеровићу, ч'“тајући стихове из разних временских периода свога стварања, врло рељефно и са више страна, приказао свој изразити, и ја бих рекао, изузетни лирски темпераменат. Да не би било пометње, а речи понекад вуку широка значења, овде појам лирскога треба више узети у Једном смислу који искључује сваку разнеженост која се самозадовољава или једну вибрантност на први утисак, одзвањање унутра од блиставо примљених импресија споља само у границама докле одјекују, онај акценат који се птичије разиграва или женски разбољева. Ако би се могло рећи да лиризам има два карактера, мушки и женски, или два тоналитета, у дур-у и мол-у, онда Зоговић нема ничег ни женског ни молског. Али, ништа зато није мање чисто лирски у сваком скоро тренутку. Његова поезија је борбена у смерницама и сва штимована револуционарно. Али тако складно мири у себи два, на први поглед, противтежна квалетета, а ипак присно тако апсолутно спојљива, лирски акценат у најчистијем стању и једну активистичку тематику, да управо тај спој најдубље делује. Покушавам овде да резимирам утиске који су се могли добити слушајући песника кад је сам своје стихове предавао другима, и не улазим у дубља разматрања овог талента. Мени се чини да је Зоговић баш овим одликама онако живо освојио публику. Уосталом, и његово читање је ту било од не малог значаја. Ни Зоговић, као ни многи други наши песници, не чита своје стихове са оном потребном вештином и ритмички тако окретно и поуздано, да би се песма предала у свим

Наша књижевност.

својим музичким вредностима. Уз то, ни говорни акценат му није увек поуздан, или боље рећи, понекад одудара од књижевног. Али је Зоговић успео да своје стихове чита са таквим новим доживљавањем своје сопствене песме, да сам у тренуцима остајао под утиском да се у њему још једном развијају расположења у којима му је песма и постајала. Било. је нечега још једном, накнадно креативнога у томе читању, и зато је оно и онако дубоко одзвањало у публици. Осим тога, Зоговић је умео, боље но други досад, да се ограничава на за песму доиста значајне и .занимљиве појединости кад је давао потребна објашњења о њој и о себи кад ју је писао. А дајући их тако, он је и сам више пута додирнуо и нека питања од битне књижевне важности, тако да је у тренуцима бивао и инструктиван за ту младу публику, са много љубави за поезију, али без довољно искуства за њу. То се нарочито осетило у дискусији, У којој је Зоговић умео да на површна па чак и безначајна, а можда и тугаљива питања одговори садржадјно, да питање веже за виши проблем од онога који оно потеже, и да пружи деликатна објашњења са тачно нађеном мером и у правој светлости. Његово читање, и читав његов начин у читању, У разговору о себи и у дискусији може да послужи Као пример како да ове књижевне вечери добију, дубљи кориснији карактер, како да се испуне 0оном књижевном педагогијом која је нашем младом читаоцу несумњиво потребна. Марко Врањешевић се није послужио тим искуствима. Он је, за разлику од свих осталих досад, читао са највише успеха, са разумевањем за ритам и за ефекте које крије музика песме, гласом који је као створен за рецитацију, дакле под условима лично врло повољним да освоји публику, што је он у извесној мери и успео. Али је истообјашњењима о себи и песмама, која су била исувише анекдотична, исувише изван чистог значаја за саму песму, таквог карактера да су публику много више одвајала од интереса за саму ње-