Наша књижевност

= ље

350 4 пара = ~ Наша књижевност _

Али, кад су пљачкали, сваки од њих грабио је за себе и кад буду умирали, сваки ће издахнути сам, киван на све, без везе ма с ким.

Па ипак оно заједничко њима свима, што их је предодредило за вође највећих злочина, онај недостатак осетљивости за туђи бол, бескрајна себичност која је прати, изражава се и у њиховим снажним гласовима харангера и команданата, у оној лакоћи којом формулишу речи у реченице којих се нису никад стидели ни кад су биле најбесрамније и најглупље.

Постоје разлике међу њима. Јодли Кајтел, грос-адмирали Дениц и Редер, можда су најнадменији кад нису најуплашенији. Шахт се прави туђ њима и презриво се односи према сваком. Геринг, опет, спада у ред оних који татшу све од реда по рамену. Идеолог Штрајхер изводи лудака, а Розенберг је толико збуњен, да нема снаге нити да изводи. Дипломати Папен и Нојрат сачували су манире своје профресије, но то су учинили свим војници и политичари и идеолози и технички стручњаци, па било да је реч о полицисту Фрику или Шперу — градитељу бункера и атлантских бедема. Но страх од смрти исписан је дрхтавим словима не само на оном што им је заједничко, већ и на оном што их диференцира по професији и на оном остатку сваког од њих који се јавља као лични прелом и приватно-индивидуална својина сваке од тих индивидуа.

У једном „тренутку сви су дисциплинирано, као под команду, смакли црне наочаре с очију. У истом часу светлост се у сали угасила. Загледан у њих, ја нисам чуо тужиоца кад је објавио да почиње с приказивањем филма о логорима. :

Бележим само пар сцена које сам, ужаснут, могао да разаберем.

Сочива прислоњена на прозорчић иза ког се налазило купатило, гњецавих зидова и расквашеног пода, камера је иза тог херметичког стакленог заклона снимила неразговетну гомилу голих тела, која су цептала под хладним тушевима. Нејасно, као кроз сумрак и маглу, одвајали су се стасом и бистом — мушкарци од жена, стараца, девојака и деце.

Вода није дуго цурила низ ђевђире тушева. По покретима глава које су се обазирале, по уплашеним упитним погледима, гледаоцу је постало јасно да је тамо иза стакла већ почела драма. Филм је нем, али се чинило да се разабире сиктање отровног гаса. Крици се нису чули, али су се видели.

Они су мање убедљиви кад смрт хвата за гушу, него ли кад се глуми умирање. Прави ужас нема времена да увек исколачи очи и раздере уста, као што то могу да учине добри глумци, јер остају живи и јер је њихов задатак да у једном тренутку мимички надасве интезивно изразе и прошлост и садашњост и оно што ће смрт да учини тек временом које је преотела живима. :

Руке ових у гасној комори дижу се до грла, грч се утискује у про-