Наша књижевност

јин о ИЕ не К

Нирнбершки кавез_ 349

У поређењу с овима ту, Ломброзови злочинци клемпавих ушију, неандерталских чела, спљоштених носева могли би да буду анђелчићи С крилима, уколико се не може замислити нешто још невиније.

Злочини могу да оставе мрље крви на руци, ако и трун савести допре до ње. Али лица злочинаца не морају бити наказна. Постоји веровање да сваки човек има свог двојника. Хитлер га је, као што је познато, имао. Али двојник Герингов, пљунути Херман, иако наказно дебео, сангвиник, као и луфт-маршал, не седи на оптуженичкој клупи. Нема разлога да се не верује да се и с лицима као што су у ових највећих злочинаца, уопште не мора да буде злочинац. Физиономистика би се свела на шарлатанство хиромантије, кад би се попут ње пијано држала плота и живице — хоћу да кажем облика главе, и лица, свега што више скрива човека но што га открива. Ако су црте 4 лица довољне да се утврди идентитет, оне су недовољне да изразе потпуни лик човека, иако се он добрим делом огледа и у њима. Али, Више но у цртама лица човек се открива у својим делима, конкретно, у неделима. а

Нису злочини ових уплашених и погружених на њиховим лицима. 3 Њихове су жртве под земљом, посејане од Ченстохова до Ел Аламедна, од Бордоа до Стаљинграда, оне су на дну океана, на дну безброј гробља по читавом континенту, у Маутхазену, Освјенциму, Равенсбрику, свуда где је нацистичка чизма допрла, свуд где су јој они наредили да оде и свуд где је могла да стигне, И ако се хоће да добије потпуна слика о њима не треба их само гледати, ваља обићи и стићи и бити свуд где је допрла њихова смртна пресуда и њихово: „Лос!“

Оптужница систематише њихове злочине, И у њој су они. Кроз 1 злочине их се може упознати боље него ли гледајући разочаран како мизерно и бедно изгледају ти колоси смрти, који су је дванаест пуних година сејали. Права физиономија, первертирани карактер и сиротињске душе тих убица налазе се У злочинима Немаца. А оно, што се види у овој судници, више потсећа на њих но што их претставља и приказује. Справе за мучење у неком шпанском музеју нису исто што и инквизиција. А њихова тела у судници, њихова лица заправо су као прашњаве музејске справе за мучење, оно што они више нису оно што је од њих остало неактуелног»

мен

КД

Отуд и онај осећај одвратности при погледу на њих, као и при погледу на справе за растезање, воловску жилу и игле којима се боде испод ноктију. Мањи од бола који су задали, такви какви су, они нису самим тим што су такви морали бити то што су били. Али, били су то што су били, и сад седе на клупи с које ће на вешала. Пигде код њих чврстине, нигде чистог погледа, нигде храбрости. Између њих не постоји другарство које зна тако присно и узбудљиво да веже борце за слободу и пред самим мартириумом, Ови се ту не воле између себе. Једни према другима равнодушни су као звери, иако су заједно били у пљачки, иако ће заједно бити у смрти.