Наша књижевност

348 ј | Наша књижевност

Онда хистерично, ситно, искидано пише. Увече, у ћелији, све ће то на миру прочитати, упоредити са стенограмом и дознати шта му се новог импутира, заправо, шта је још новог откривено.

Много он има на души, али за њега је важно само оно мало што се зна.

А некад је важио за духовитог диспутанта. У доба зборова и полемика, кад је био сигуран за своју главу. Али, са сигурношћу да му је глава изгубљена, јер он не крије да је у то сигуран, изгубио је све своје остале сигурности. Зато тако често, код најмањег узбуђења, губи главу, а оловку. која му је у десној руци, тражи левом по џеповима, не налази је, позајмљује другу од суседа, примећује да има две, враћа једну, своју, тражи је натраг, губи време, заборавља шта је речено, запиткује и бележи, бележи, бележи. Па ипак...

Хес је жуто-блед, кажу да има стомачне грчеве и трагове амнезије. Обрве су му густе и широке, састављене као сељачки брци, а вилице широке код врата, завршавају се танком, слабачком брадом, као од рскавице.

И он је, као и Геринг, био један од фирерових заменика. Заједно с Гебелсом палио је на Бранденбуршком тргу ломаче књига и сликао се над тим пожаром, руке осветљене бакљама бескрајних колона Хитлер-југенда, који су му клицали. У енглеском ропству оћелавио је на темену и навикао да чита детективске романе. Откако се сам прогласио нормалним, почео је да прати процес, али с мање интереса од осталих. Канда мисли: — Мене се то не тиче у толикој мери! Пошао је у Енглеску 1941, пре напада на СССР. Равнодушно може да прелети погледом преко руских судија.

Али амнезија, од које делимично још увек пати, као да је у његовом памћењу збрисала чињеницу да је из Аугсбурга полетео у Енглеску с предлогом за сепаратни мир. Требало му је да на западу привремено престане пуцњава, како не би Хитлерова Немачка ратовала на два фронта. Његов идејни ток био је следећи: прво победити Русе, а онда свршити с Енглезима.

Но то је већ тад био заборавио да каже Черчилу. Делимична амнезија.

Па ипак...

Па ипак све те различите главе, сви ти пољуљани нервни системи, сав тај мање или више видљиво исписан страх у гестовима, очима, око устију — не може да избрише с њих онај најмањи заједнички садржатељ нацизма, оно заједничко свима, оно нагањачко, себично и грубо, што се код сваког открива у понечем другом, али што се код сваког открива.

Лафатерове чеоне грбе саме се демантују пред глатким образима и олимписким челима ових највећих криминалаца свих времена. Нико од њих ни у чему не потсећа на једног од рођених злочинаца из Ломброзове галерије типова предистинираних за насиље, убиство и крађу.