Наша књижевност

МИНИ 347

_ Нирнбершки кавез

Код првог прекида пришао је стражару и шапнуо гласом који би било тешко одредити:

— Ваше дугме... ваше дугме...

Па ипак... :

Розенберг стално бележи. Све време пише, Он је био нацистички филозоф и „шрифтштелер“,

Било је филозофа који су тврдили да је истину немогуће објективно познати и да је оно што зовемо истином — конструкција, низ условних и произвољних споразума, а не одраз стварности, објективан као и она. И за Розенберга је објективност спознаје била наивни реализам. Балтички јункерчић-шљивар, револуцијом протеран из родног краја, хтео је својим „Митом двадесетог века“ да негира по њега горку истину аграрне реформе, пробијајући врата која воде у солипсистичко „ништа“, где се изједначују истина и лаж, Силогизми за то нису му били довољни. Он је парафом одобравао успеле нацрте крематорија. На спаљеним костима људи који су гинули за истину слободе, он је хтео да конструише лаж о супремацији немачке крви. Док је немачка војска постојала, могао је да се бави том филозофијом спепељене крви, том гробарском метафизиком физичких лица, тим злочинима. Али после капитулације... он послушно и пасивно и скромно као стенограф бележи сваку реч оптужбе, која је првенствено критика криминала тог хитлеровог филозофа.

Он није „Ученик“ Буржеов, који убија јер мисли да натчовек има право на то, ни Раскољников, који гази бабу-вашку ради својих наполеонских потреба за њеним златом. На Розенберговој виолини све су жице погрешно штимоване. Он није натчовек, он није филозоф, већ убица. Словени нису баба-вашка, Рајхсвер је поражен. Тај Наполеон интелекта, Заратустра, геније, митолошки месија, обичан је балтички погромшчик и черносотник, који током расправе бележи и пише, пише, бележи с упорношћу графомана.

Током рата водио је врло педантно дневник, Почетком 1944 забележио је кратко, али језгровито: „Ах, какав срећан дан. Овог ми часа јавља Химлер да је шестмилионити Јеврејин ликвидиран. Хајл Хитлер!“

Нежна душа, нема шта! Оно „ах“ — као у фрајлице са папилотама, ј -

Кад не записује своје безглаве прибелешке, он гледа утучено у совјетске судије. Други га не занимају, Његове су очи бледе, скоро белих дужица, које свирепо отскачу од масних, тамно-смеђе пигментираних капака очних и подочњака. Али утученост не траје дуго код њега, ког често спомињу тужиоци. Он би да сам запише сваку њихову реч о себи, иако му сваког дана дају, као и свима осталим, званични стенограм. Он верује себи више и бележи, Понекад одлута, не схвати, не ухвати реч, па се окреће онима до себе:

— Шта је казао Шта каже»