Наша књижевност

УМ ИВА с И а ТЕ Ко

Зи а: у 2142 МУ

346

· ција није његова јача страна. До тридесет и треће он је углавном про-

давао вина. Посао је био осредњи. После је постао амбасадор, затим министар, али израз лица није морао да промени. Оно му као маска мирује и сад кад су му очи — наочаре је скинуо — уплашене. Сти-

снуте усне, с крајевима обореним наниже, по пруском официрском

канону лепоте, имају исти арогантни израз као и Кајтелове. Овај »Каришнегеп — Ме!« капитулант труди се да личи бар на привремено само побеђеног фелдмаршала,

Жеља да изгледа као војсковођа, који у глави има готов план реванша, толико је очита, да се неодољиво осећа потреба да се свести дозове његова слика у часу кад је потписивао безусловну капитулацију. Онаквог какав је овековечен у журналу. Тад кад је поздрављајући Жукова, смешно и немоћно махнуо последњи пут маршалском палицом. Филм је добро ухватио вакуум који се створио између њега и победника. Тај вакуум он једини није био у стању да осети ни кад Жуков није отпоздравио, тако да је Кајтелов тричетвртински валцерски покрет палицом лебдео у ваздуху некако страшно глупо за све време процедуре капитулације.

Узалуд му се лице кочило под моноклом који је падао, узалуд сав напор да остане достојанствен, трагичан и истовремено лукав, мудар, војсковођа-с-тајним-великим-планом-у-глави — пред очима свих који су гледали журнал остао је заувек само онај његов диригентски гест, који није извукао ниједан тон Хероике.

Тог дана је радио Лондон последњи пут дао свој Морзеов У, свој последњи први такт Хероике. Али он је био упућен Жукову, освајачу Берлина.

Кајтел се сада видљиво само боји. М уједно плаши да не ода свој страх. Он ставља слушалице на уши, слуша оптужбу, али не чује. Паника га заглушује. Скида слушалице с ушију и наређује рукама да

· се играју шкољкама или жицом, али руке не слушају. Онда сав сре-

ћан примећује да последње дугме на копорану недалеког стражара није закопчано. То је као спас. Његове црвене, запаљене, очи обливају се новим таласом црвенила. То је коњуктивитис, али оне су као уплакане. Он не плаче, ма да би имао разлога за сузе. То је разлог што тако инсистирајући фиксира незакопчано дугме и празну рупицу. Стражар не реагира. То Кајтелу омогућује да прикрије страх другим узбуђењем. Ко је још видео тако нешто непрописно! О, што би га он научио памети! Згазио као црва, као стеницу! Обузео га је аутентични капларски гњев. Груди му се бурно дижу и спуштају. Већ се спрема да скочи. Али у том тренутку тужилац изговара његово име. Кајтел брзо хвата слушалице и намешта их на главу дрхтавом руком, Напето слуша. Више није „фелдхер“ који је из тактичких разлога потписао" безвредно парче хартије, чак ни малочашњи каплар. Лице му је сасвим круто од превелике пажње. Свака црта лица, бора, жила, повучена му је наниже и укрућена као руке у ставу мирно.

- ; __ Наша књижевност |