Наша књижевност

ЦАРУ ИРА И У Члор, ",

о И

352 5 _ Наша књижевност

скоро метар. Али врата која падају чим смо их уочили, ударају тим траверзама девојку по глави, лобања се распрскава, мозак пулсира.

Девојачко тело пало је одбачено напред, на под — и то тек сад уочавамо — начињен од челичних плочица које се крећу као широка трака, одвлачећи мртву девојку — у тајну откривену — у разјапљену чељуст крематорија...

Врата се поново дижу. Пред нама је кржљав младић, који зна шта је у питању. Али куд Бити птица! О како би полетео да је птичица, лептирић, вилин коњиц... Целом ширином од прага до отвора пећи, води спора трака, као стопа невиђеног још тенка, полуусијана, од сталног пролаза кроз огањ. Младић се беспомоћно окре-

_ће леђима објективу, узмичући од вратију, али га греда стиже, удари

по рамену; он пада на колена, текућа трака га захвата. Ошамућен, покушава да се дигне... Већ је — и он у пећи...

Поново смо између жица пред ниским језивим баракама, у сивом пејзажу мочвара и тресетишта. Из масног невисоког димњака крематорија излази густи, црни дим, пун гара и чађи. Пред зградом, која не знам зашто, изазива слику тајанствене вешернице, у којој се крију злочинци заједно са жртвама, лежи гомила мршавих лешева, можда двеста костура. То је јутрошња жетва смрти У болници и баракама. Два заточеника, главе ошишане само с једне стране, дугим танким кљештима, налик на машице, односе леш по леш до пећи, из које се као језик пружило четири гвоздене шипке. На њих заточеници слажу мртваце као пекари хлебове на танку лопату.

Негде, по свој прилици близу те бараке, оркестар састављен од људи ошишаних до пола, као и она два заточеника, нечујно свира. Судећи по покретима диригента, по гудалима која весело прелазе преко жица, музика је лака. Једна се корачница намеће. Пред оркестром на ледини двадесет и два заточеника, мршава као костури, играју футбалску утакмицу. Њихова лица и тела црна су од гари која не престаје да пада из димњака крематорија. Суди стражар. Угојени СС-овци посматрају игру с уживањем. Тим који победи неће данас бити убијен.

Игра је у почетку млака, али судија прети, удара лење играче пендреком и труди се да оживи утакмицу. После првог гола игра престаје да буде фер — у питању је глава. Двобоји око лопте претварају се у хрвање и тучу. Иако је постигао што је хтео, судија пендреком више но пиштаљком раздваја играче. Вратари се бацају међ

танке цеванице навалних играча, који немају снаге да пуцају на гол издалека. Дрибловање је праћено међусобним ударањем играча, гребањем, кидањем ушију, што есесовцима необично годи.

Не зна се ко су ти футбалери. И зашто играју ту утакмицу У главе. Да забаве есесовце и судију, који се углавном смеје „Којој нацији припадају такмичари, полудел 2

и од глади, мука и батина: Ништа се не зна. После утакмице сликају, као што је то ред,