Наша књижевност

Стерија и почеци српске драме 327

шта је Стерија хтео, он је дао једну ванредно пластичну типичну фигуру, а уз њу, као пандан, фигуру Кир Диме, који, оматорео и пропао, претендује на Кир Јањину кћер, и уз то још на мираз. Ма колико апсурдна била Кир Димина претензија на срце младе девојке, он би је од оца добио, да овај није открио да је Кир Дима изгубио иметак. Јер иметак је његова религија. По доследно спроведеној психологији човека чије је једино мерило новац, и то човека датог и сасвим особено и као појединца од крви и меса, Кир Јања је узорно приказан тип, који даје велику могућност правоме глумцу. Мајсторска интерпретација покојног Пере Добриновића дала је наслутити да би Кир Јања, да није тип једне уже средине и написан на мало познатом језику, уз то још у жаргону Грка-трговца, био класичан и у европским размерама.

Трајност ове творевине Стеријиног талента не треба тражити у томе што тип шкртице још није ишчезао. Додуше, многи се данас сећају и из свога искуства типова сличних Кир Јањи, који из штедње пуштају да се руши шупа на коње скоро скапале од глади, а старом слузи одбијају у рачуну улар што га је овај пресекао кад се коњ Мишка хтео у пожару да угуши. Но то данас више нису друштвени типови, него друштвени рудименти, бизарни појединци. Има и у касније доба зеленаша по селима који своје трансакције врше као Кир Јања, иако не тако наивно да им трговци могу подметнути фаличне банке. Но штедња у каснијој фази капитализма више није значајна друштвена појава, шкртица је више патолошки куриозум. Капиталиста у доба своје владавине више није шкрт у постивању својих циљева, баш зато што уме да експлоатацијом туђе радне снаге обезбеди себи профит. А што је Стеријин Кир Јања жив, то је зато што је Стерија пластично дао друштвено типичну фигуру у типичним друштвеним односима једног доба.

Као и код Плаута и код Молиера, маторог шкртицу на крају надмудрује млади љубавник његове кћери. Код Стерије нотарош Мишић, уз одобрење честитог грађанина Стерије, запржи чорбу Кир Јањи и уцењује га, да добије његову ћерку и његове паре. Сам нотарош Мишић је бледа фигура, но и у овој комедији, као и у годину дана каснијој „Покондиреној тикви“, има драгоцених података о средини тога доба. На пример, кад Јањина жена Јуца, официрска кћи која мора недељама да мољака свога цицију мужа за нови шешир, поучава своју кћер Катицу у отмености, дајући јој неколико очигледних генералних директива, пошто отац неће да је да у инштитут. У „Покондиреној тикви“ конзервативац Стерија духовито излаже руглу смешну надутост и глупу имитацију виших слојева код припадника старих еснафских породица. Ту је и ванредна фигура славјаносербског песника идеалисте и пришипетље, који је на позорници трајан као и Фемка, и то не само зато што и данас још има, у мало измењеним видовима, покондирених тикава и песничких пришипетљи.

Најснажније дело Стеријино, објављено тек дуго после његове