Наша књижевност

О идејном и тендециозном у уметности 485

Претставник другог гледишта, Черњишевски брани мисао о тенденциозности уметничке природе, назива уметност „требником живота“ и сматра да сваки човек који је обдарен уметничким талентом у својим делима свесно или несвесно износи „отсудну пресуду за појаве које њега и његове савременике интересују“.

Нека пресуди сам читалац, у какву би смешну ситуацију доспео човек који би се умешао у распру између Дружињина и Чернишевског и који би изјавио да је узрок њихове распре у томе што они обојица замењују појмове „намере уметника“ са „својствима уметности“. Да су тако схватили ту разлику, Чернишевски не би морао да се расправља са Дружињином, и ни Дружињин са Чернишевским.

Тенденциозност или нетенденциозност уметничке природе или уметника претстављала је увек и претставља и сада врло велики и оштар друштвени нроблем, да би се он могао решити игром речи.

Распре о тенденциозном у уметности увек су биле у ствари распре о циљу уметности, 0 њеном социјалном правцу, о томе за шта,

за какве идеале она мора да се бори, које стране живота она мора „порицати или хвалити“. Ето због чега, а не због неког другог ра-

злога, то питање тако дуго постоји и предмет је распре у свим временима и епохама.

Друг Феђин вели да је био срећан што је нашао потврду свога мишљења код Станиславског. Ми ћемо се исто тако користити погледима Станиславског, да бисмо на искуству тог истакнутог уметника проверили своје мисли. Станиславски описује како је он студирао улогу Сатина из Горковог позоришног комада „На дну“. Управо из тога описа Феђин је извадио горе наведене речи, које би, по његовом мишљењу, могле потрвидити гледиште оне тенденциозности уметничке природе,

Навешћемо у потпуности одговарајући одломак из књиге Станиславског. Говорећи о екскурзији на Хитров трг, који су направили учесници комада „На дну у намери да изучавају начин живота и типове са људског „дна“, Станиславски пише:

„После описаног чувеног излета на дно живота, већ ми је било лако дати макету и план — осећао сам се сигурним на преноћишту. Али је било тешкоћа за мене, као глумца: требало је да пренесем, у интерпретацији на сцени, друштвено расположење оног тренутка и политичку тенденцију аутора комада, која је у проповеди и монологу Сатиновом. Још кад се томе дода романтизам одрпанца, који ме је гурао у обичну театралност, постају видљиве тешкоће и опасности за мене, као глумца, и спрудови на које смо ја и дело често наседали. На тај начин, у улози Сатина нисам могао свесно да дођем до онога што сам несвесно постигао у улози Стокмана, У улози Сатина играо сам саму тенденцију и мислио о друштвено-политичком значењу комада, а баш као за инат нисам то могао дати. А у улози Штокмана,

њи