Наша књижевност

Хроника

Вече поезије М. Панића-Сурепа (15-У) скренуло је са онога правца којим ове вечери треба да се крећу. Ови сусрети песника са публиком немају неки активни књижевни значај, то јест, нису замишљени толико као тренутци кад треба да се поетски проблеми дискутују и да се песници подвргавају критици, колико као омогућивање широкој, првенствено младој нашој читалачкој публици да са поезијом дође у непосредну везу, да преко упознавања са живом песничком личношћу, осети приснију потребу да поезију прати и воли, да је разумева, да је укључи у своје животне потребе. Дакле, то су упознавања публике и песника, на којима између њих треба да се поведе разговор као између два лица која су се. срела и желе да постану пријатељи. Миодраг Панић је у излагању података о себи и о својој поезији поступио управо обратно, и одмах, отворено, затражио од публике критику. МИ тако се онда догодило да је пажња публике била сконцентрисана на његовим поемама „Жито“ и „Ада“, по којима је нарочито желео да чује суд, као о извесним својим експериментима на које он полаже. А изван интереса, скоро потпуно, остале су неке његове раније песме у којима вибрира живи лирски акценат и које, по нама, највидније откривају песника у њему. И како су његове поеме којима он експериментира да изгради извесну специфичну поезију за сељака, дакле у знатној мери рационализирано (у тренутцима потсећа на Љубу Ненадовића, али никако на Мажуранића, како се некима учинило!) и стилски са спуштањем упрошћено, један покушај за велику дискусију, публика је око њих губила време у пометеним питањима, а прошла не примивши одјеке од некоико прво прочитаних песама које доиста лирски живо и топло трепере.

М. Б.

Радивој Копарец. — Радивој Копарен, чије песме објављујемо у овом броју нашег часописа, један је од најмлађих

159

али истовремено и најталентованијих сарадника часописа. „Млада култура“, „Млада литература“, „Израз“, „Преглед“ и других, напредних публикација, које су излазиле непосредно пред рат, у судбоносним годинама и данима који су претходили инвазији нацистичких и сателитских хорди на нашу земљу, слому читавог државног и друштвеног организма профашистичке и капитулантске Југославије и надљудској борби наших народа за национално и социјално ослобођење. Рођен 1919, у двадесетој години мивота, као студент у тешким материјалним условима, у средини кода је свима сретствима гушила слободан и свестран стваралачки културни рад улињући се да широке народне масе заузда и подјарми за циљеве једног уског слоја ненародних и антинародних управљача, Радивој Копарец, кроз своде прве песме објављиване у нашим напредним часописима, показује све изразитије физисномију једног плодног и осећајног песника, и поред местимичне несигурности у изразу, несналажења у савладавању форме и још често почетвичког руковања изражајним могућностима и сретссвима. Па ипак, идејно углавном формиран, са једним непосредним и дубоким интензитетом доживљавања, он међу најмлађим нашим песницима, у својој генерацији, брзо заузима свој= посебно место.

Даљи развој овог младог песника прекинуо је рат.

Тешко рањен као борац Зајечарског партизанског одреда у борби са четницима Драже Михајловића крајем 1943 код села Попчице у нишком округу Радивој Копарец је, издахну“ ши два сата после рањавања, и својом смрћу потврдио веру своје песничке генерације у неопходност борбе и жртве га победу народа, за слободу.

Песме које објављујемо у овом броју нашег часописа написао је 1940, 1941 им 1942, а одабране су из веће збирке која ле сачувана, а која обухвата тај временски период.

М.

Штампано у Штампарији „ПРОСВЕТА“ издавачког предузећа Србије Штампање завршено 23 маја 1946

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ“ ),