Наша књижевност

ЈЕДАНАЕСТ ПЕСАМА О БУНАМА ЈОШ НЕПРОБУЂЕНИМ

Као громови потајни сневају у нама буне,

И свак од нас је огроман, огромнији од столетног дуба,

и силно у срцима нашим све звучне су напете струне:

о, затрубиће, до неба затрубиће тријумфаторска наша труба:

Да, сневају буне у нама — ал њима већ настаје будња: ко огњен водоскок румен шикнуће из нас оне,

шикнуће, бујно, плахо, кб силом гушена жудња —

и трубе ће да затрубе и звона ће да зазвоне! __

Јул 1940

ВОЈНИК СКИТНИЦА

Пет хладних дана и студених ноћи пет преко брегова

Шумадије наше дивне,

под пљуском митраљеза и снегова скитам ја, војник непризнат,

у просторе све празније и сивље

као да газим у неповрат,

Браћо војници, који сунчаних лица

а гладни и снени полазите у бој,

дајте да и мене понесе железница

кроз огњеве, пустош и мочвари

и да се с вама постројим у железни строј крај граница.

И ја бих с вама од земље ове до неба, па макар ви сами и не слутили куд; пушку ми дајте — ја не марим за студ