Наша књижевност

АЛИМПИЈЕ САВИЋ ИЗМЕЂУ СМРТИ И ЖИВОТА

Алимпије Савић, саветник министарства пољопривреде у пензији, имао је, пре рата, жену и два одрасла сина. Кад оног мајског дана прошле године, топови и ватромети објавишг крај ратним страхотама у Европи, у својој малој кући на Вождовцу, он беше сам самцит, као пустињак. Смрт, која нема лица или, тачније речено, има онолико ликова колико и живих створова, објави се њему, за ове незапамћене четири године, у три вида, и то, кго и увек, неочекивано, и кад јој се он најмање беше надао. И зато, те вечери, суморан и болан, док сви остали истрчаваху на улицу или отвараху прозоре, док се песма-и коло вијаху по граду, он притвори шалоне, не упали светлост, леже неуобичајено рано, и дуго, отворених очију, буљаше у мрак, не схватајући шта се то с њим, и његовима, беше збило.

Оних пет-шест дана почетком априла 1941, оних неколико страшних, лудих, нељудских дана, кад германске грабљивице бљуваху смрт над Београдом, као да беху плодоносни пролећни пљускови, а не паклена нечовечна пустош, он и сви његови осташе живи. Најтеже им паде на душу само срамота и стид због тог муњевитог, непојмљивог слома земље пред непријатељем. И Алимпију се тад учини да рат за њих беше свршен, кад, ето, прегураше најгоре. На крају биће ипак све добро, у то није никад посумњао, а окупацију ће некако лревалити преко главе, сећајући се оне народне „робом икад, гробом никад“.

Али рат има свој џумбус и свој ред, а тај ред и тај џумбус не беху џумбус и ред Алимпија Савића.

И страстног и мучног октобра 1941, док се устанак у Србији све више разбуктаваше, а у Београду. из дана у дан, освањиваху оће Цел зиве плакате „данас стрељано сто“, „данас стрељано двеста“ итд., сн још беше миран за своје синове. Старији се беше лепо јавио на дужност. Паметан је он, пљунути Алимпије. Инжењер, па нека ради, шта он ту може. Није он крив за ову нашу бруку. У себи му се дивио, ма до му то није рекао, промућурно му беше оно што се, преобучен, извукао да не оде у заробљеништво, у канџе тим гадовима што се шепуре као гусани по нашој Србији. А млађи, још у јулу исте године, онако луд и немиран, како се Алимпију чинило, беше срећом ухватио маглу, и шта му бог да...