Наша књижевност

но колона пред нама

већ се мучно

ал одлучно

пење.

Прешли смо Идбар, прешли смо чаробну међу, зашли за загонетну веђу... Шта нам доносиш, мрки, тајанствени,

снежни

Прење»

Спасли смо их, спасли,

истргли из руку крвника,

но многи сад леже с две стране наше стазе. (Отели смо их од звери, али не и од смрти. Остали су знаци на тешком путу ка победи, сред снега, скамењени, укочени погледи,

а између њих нежно,

с опрезном љубављу,

наше рањаве ноге газе.

Хтео бих да их скупим,

понесем у себи —

но скупити их све не могу.

Носим њихова лица,

њихов дах и њихове погледе,

њихову веру и њихове судбине.

Ах, треба ми снаге да не паднем испод тежине, да понесем њихове поруке,

да дижем нове голоруке,

да им као оружје дам у руке

њихову нежну љубав и свест њихову строгу. Да понесем све... Дал могуг

Прве бригаде

двеју пролетерских дивизија

већ су поболе заставе на освојеним тврђавама далеко пред нама,

а верна заштитница дуге колоне

све немачке залете с леђа слама.

Између нашег неодољивог шиљка

и нашег непробојног заштитног браника