Наша књижевност

422 Наша књижевност

зивно радио један посао који троши живце и исцрпљује отпорну снагу, он је, ипак, доживео скоро седамдесету; док је Чехов, добар лекар, у сређеним приликама, усахнуо, од исте суве болести, већ у својој четрдесет и четвртој. Нема сумње, Горкоме је давало махове што је веровао у свој позив, што му је рад чинио радости, што се хранио, такорећи, љубављу својих другова и небројених одушевљених читалаца, и, што је чекао победу својих идеја, с уверењем да мора још доживети њихово остварење.

Судбина, против чијих се ћуди и неурачунљивих изгреда баш и борио Горки, од почетка, са својим друговима, начелним присталицама научног социјализма, судбина је посејала од некуда, у безмерну руску степу, семе из ког је никнуо, букнуо тај гигант. Он још увек буја, разграњава се, изнад целе земље, и дуго још пружаће човечанству хране и свежине.

ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ