Наша књижевност

УРА, МАКСИМ ГОРКИ!.

ЗАПИС ИЗ РАТА

Давили су дух туђини и своји који су за окупације држали са туђином. Бојали су се будног духа туђини и своји који су славили туђина. Успављивали су дух, ако га већ нису убијали заједно са телом. Заптивали су Академију, Университет, Библиотеку. Бојали су се нарочито, туђи и своји, духа жртве, готовости да се пострада за циљ. Али дух је од оног света где се не спава. Дух нити једе, нити се одмара. Тело над којим дух влада, може врло дуго да не једе и да се не одмара. Министри, сада покојни и пали министри тада покојне несрећне Србије, покушавали су да уљуљкавају мисао и осећај. Ништа луђе него бајукати оно чему се не спава, и што ЖИВИ од будноће. И тако, опрезно и прикривено, бдили смо телом и духом боље и боље. Постајали смо храбри. Растајали смо се без суза од оних које су одводили у апс, престали смо да бежимо у склоништа испред бомби. Време умирања, и толико. Ваља признати, говорили су

то јасније, лепше и прибраније млади него стари. Младост — гимназисти, студенти, радници — певушили су на Мокрањчев мотив Максима Горког речи: „Безумству храбрих пајом ми славу!“ — Кад се

негде осете слободни, тек викну: Удри једног Максима Мокрањда, " ве бој се! ;

Сврбио нас је и језик, не само срце. Сневали смо о неким де батним вечерима. — Не, неће то ваљати — каже чика Пантелић, отац лепе матуранткиње Даринке, и велики пријатељ омладине. — Неће ваљати. У замраченој вароши, немачку стражу не видиш, из исте капије наједаред испада у помрчину десетина лица. Измислите некако друкчије. — Каког Дебатни доручак, то још нико никада није покушао, Биће дакле дебатни чај, без чаја, или с чајем без шећера "и хлеба. Мало старих, и десетина младих, студената и студенткиња једног залудног Университета, уосталом добрим делом и ухапшеног Университета, све пажљиво одабрани и поуздани пријатељи, да дебата не буде малокрвна, а ако некада плане и мало застрани, да из она четири зида не изађе — тако почесмо у кући Пантелића, код тетка Росе и чика Пантелића, француског ђака, инжињера и великог сло бодара. Претседника, вођа дебате одмах крстише черман: микроскопски комплимент савезнику, Енглезу, и микроскопски пркос окупатору.