Наша књижевност

448 Наша књижевност

руше основе њеног поретка, њеног начина живота. Веома је карактеристично да је Х1Х век у књижевности много пута васкрсао и разрадио средњевековну црквену легенду о човеку који је у жудњи за славом и уживањем продао своју душу ђаволу. Ову легенду обрађивали су Гете, Клингер, Ленау, Пол Мисе у роману „Пан Твардовски“, који се приписује Крашевском; она је код нас издржала бескрајну количину „петпарачких“ издања. Као стварни јунак ове легенде јавља се у суштичи не Фауст већ ђаво, симбол оног истог разума чији је раду ХУШ веку разорио црквенофеудалну идеологију племићке државе. У свима „Фаустима“ прича се како човек из уговора, из савеза са Ђаволом-разумом никакву корист за себе није извукао, већ је само пре времена доспео у пакао. То је потпуно тачно ако се као пакао сматра живот, тако бесмислено и нечовечно изграђен од ситног грађанства Европе и Америке.

ж

Ако читамо Русоа, Канта, Фихтеа, Шелинга, Томаса Карлајла, Маколеа, Макса Штирнера, Прудона, Бакуњина, Кропоткина, Фридриха Ничеа, Лаврова, Михајловског, Константина Леонтјева, — ако читамо само ове писце из десетина оних који се са њима слажу, добијамо утисак веома снажног хора, који непрекидно и широм целог света пева химну личности, химну индивидуализму. Десетине највећих мислилаца ХЛХ века посветили су свој таленат делу наоружања личности на борбу за њену „срећу“, за њено благостање, њен „приоритет“, старешинсво у животу, у историји.

Буржоазија је своје мрско царство стварала на најжешћој конкуренцији, њој су били потребни снажни људи, људи без стида. Не сећам се ко — Трајчке или Момзен — рекао је: „Немац мора да буде најјачи човек Европе“. То је могао да каже ма који од њих, то је говорио Бизмарк и малоумни Вилхелм П, то, изгледа, нису казивали тако просто Енглези и Французи, али и они су, као и сва буржоазија Европе, тежили да васпитавају „силне“, снажне људе. Уз то се покренула „гомила“, и за њу су били потребни „хероји“, вођи. Њих је такође ваљало васпитати тако да не одведу „гомилу“ некуд улево са пута по којем је ишла буржоазија.

„Хероја ја тражим... зар није чудно то кад код нас сваки месец доноси новог хероја“, — узвикнуо је иронично 1821 год. Бајрон, један од највећих „сувишних људи“ почетка ХТХ века. Бајрон је говорио у иронији, а виконт де-Боналд гунђао је мрачно: „Сећаш се речи папе Пија ХГ Код нас сваки кмет може да постане краљ“. Боналд, један од гробара револуције, поповедао је „закон тројства“, који је он измислио. По томе закону бог је узрок, свет-последица, Христос оруђе, на средини између бога и света; у човеку је душа — узрок, удови — оруђа, а последица — обнављање живота. Боналд се сложио са Русоом у томе да је човечанство пошло кривим путем и да