Наша књижевност

Историја младог човека 451

личности, не може да створи ону индивидуалност која се неминовно рађа у социјалистичкој држави једнаких. У рату човек нема времена да очисти нокте и из тога разлога немогућно је забавити се радом на „самоусавршавању “ тамо где се све снаге јединке троше на самоодбрану. Руска интелигенција расла је и развијала се у потпуно зверским приликама, — то је несумњиво. Европска буржоазија није угњетавала, није вређала своје интелигенте тако гнусно и грубо као самодржавна власт Романова и полудивљи руски буржуј. Руска интелигенција има права да се поноси обиљем и разноликошћу својих талената, она може да каже да је била најслободоумнија снага Х!Х века.

Па ипак се печат класне психологије, дубоки жиг зоолошког, ма: лограђанског индивидуализма дубоко утиснуо у њено тело. Знатан њен део показао се органски неспособан да схвати светско значење Октобарске револуције, показао се органски непријатељ револуционарном социјализму Лењина. Она је покушала да прода своју отаџбину, свој народ, европској буржоазији, она је помагала истребљење стотине хиљада радника и сељака у току грађанског рата.

И ето сада видимо како је тај део интелигенције у емиграцији подивљао, отупео, како срамоти себе гнусним клеветањем свога народа, урла као вук призивајући на његову главу све беде и невоље, све „казне египатске“. Тешко ће се у историји човечанства наћи срамније понашање но што је понашање руских „интелигената“ који живе у Прагу, Паризу и другим прљавим гнездима европске буржоазије.

Вероучитељи победоносног грађанства од почетка ХТХ века па у целом његовом току почели су да славе индивидуализам, да васпитавају јаке, снажне људе, али у исто време је ХТХ век — век силног развоја науке, технике, индустрије, новчане трговине, век нечовечне, циничке експлоатације белих и обојених радника на целој земљи, тај век био је век најширег развитка песимизма, учења о бесмислености живота. „У философији је он дао тако изразите претставнике као што су Шопенхауер, Хартман, Леопарди, у поезији — Бајрон, Ленау, Мисе, Љермонтов, Бодлер, Сологуб, — наводим само највеће претставнике песимизма. Ово расположење очајања није било страно ни Гетеу — у „Фаусту“, Шилеру у „Дон Карлосу“ и „Валенштајну". У прози је песимизам такође имао десетине ванредно даровитих претставника. · Све овде показане противуречности, сва збрка апстрактних ра>мишљања, сви социјално-привредни узроци дегенерисања и банкротства ситно грађанског индивидуализма биће изложени у предговору књигама „Историја младог човека ХЛХ века“. Вероватно више нема потребе говорити о томе, зашто наша омладина треба да се упозна с том историјом. Али ипак ћу наговестити у неколико речи зашто

партер та

уме

уеу

прерана бари раја

По ад ма

===