Наша књижевност

.

ХУМАНИЗАМ МАКСИМА ГОРКОГ И БОРБА ПРОТИВ ФАШИЗМА

У предговору италијанског издања „Комунистичког манифеста, 1893 године, Енгелс је писао:

„Сада као и 1300 године наилази нова историска ера. Да ли ће нам Италија дати новог Дантеа који ће одразити настајање ове нове, пролетерске ерег“

Приближно у то време, само неколико месеци раније, у једном тифлиском листу била је штампана приповетка младог писца Максима Горког, — он је био одређен да постане песник рађања те нове ере, да постане песник рађања новог човека — ствараоца новог живота.

То је било у времену када је Русија, по Стаљиновим речима, била „бременита револуцијом“, када је руски радник који је дошао до свести о својој снази и раду почео мислити о свом човечанском достојанству, о своме праву, о „газдама“, и „истини“, о томе зашто је живот тако. суров.

То је био период стварања новог, пролетерског хуманизма, борбеног хуманизма, чија је љубав према човеку захтевала промену света да би човек био срећан, захтевала уништење оних услова који сметају човеку да живи и ствара, захтевала уништење „људи“ који понижавају човека, који га претварају у роба, у теглећу марву.

То је био крај ХЕХ века — почетак распадања буржоазије. Јунак књижевности тог времена већ је изгубио своје енергично стремљење циљу, био је „безвољан“, „разбијен“, „сложен“ и, како је о њему писао Достојевски: „Човек ХЛХ века мора и морално је дужан да буде првенствено биће без карактера“. Тај човек није више имао чему де тежи; процес богаћења више га није одушевљавао, живот који с створили његови преци изгледао му је суров и неправедан, борити се противу њега — он више није имао снаге. Он се усамио, удубио се у себе, почео себе посматрати и проучавати најфиније покрете своје душе и сав утонуо у муљ својих самољубивих мисли, осећања и осећаја.

Тај човек, — како је о њему писао Енгелс, — „нема општих интереса, не може о њима говорити, а да не дирне у болно место — противречност; он због њих очајава и има само посебне интересе. То