Наша књижевност

Максим: Горки — Велики песник новог хуманизма 463

тизам социјални“. По речима Горкога то је „књижевност оних који верују у срећу сутрашњег дана, књижевност људи који су способни да кроз прљаву и крваву маглу данашњице виде чисти сјај будућности.

Ако романтизам Максима Горког упоредимо са романтизмом декадентске књижевности која је бујно процветала крајем ХТХ века, биће нам јасно да су то два потпуно опречна правца, који претстављају две супротне идеологије. Труљење и распадање буржоаске класе на крају ХЈХ века, огледа се, поред осталог, и у књижевности буржоаских писаца. На крају прошлог века буржоаска интелигенција нашла се идеолошки у ћорсокаку. Она није више могла наћи позитивне идеале, који би јој дали стваралачког импулса. Буржоаска књижевност пошла је путем декаденције. Претставници те књижевности почели су бежати од стварности, они су отишли у мистику, у религиозност. Они су се предавали сновима, проповедали су пасивност, одрицали су могућност борбе. И та је књижевност романтична. Али каква разлика између романтизма декадената и романтизма Максима Горког! Романтизам декадената — то је романтизам немоћних, дезоријентисаних људи, који не умеју да се снађу у компликованим условима модерног друштва и спасавају се бекством у свет снова. То је реакционарни, па“ сивни, песимистички романтизам, који гледа у прошлост, а не у будућност. Романтизам Максима Горког — то је романтизам младе радничке класе, која пркоси своме непријатељу, мрзи га и презире, али која је пуна вере и наде у своју бољу будућност. Њени снови имају реалну подлогу, они се заснивају на вери у властиту снагу, у снагу идеје којом је руковођена. У својој суштини романтизам Максима Горког дубоко је реалистичан.

Још у почетку своје делатности Максим Горки постао је познат по новелама у којима се приказивао живот скитница, декласираних људи, бачених на „дно“ живота. Тој теми посвећена је и драма „На дну“, која је толико допринела књижевној слави Максима Горког. у приповеткама о скитницама огледа се дубоки хуманизам Максима Горког. Те приповетке значе оптужбу против капиталистичког друштва, које понижава и упропашћује човека. У исто време те приповетке значе афирмацију човека. Друштвени систем насиља и експлоатације унаказио је морално јунаке његових приповедака. Али велики хуманиста Горки у тим унакаженим, декласираним људима, које је друштво одбацило и осудило на пропаст, нашао је црте човечности и приказао их живо и уметнички убедљиво. Јунаци тих његових приповедака, одвојивши се од малограђанске средине, ослободили су се пред расуда те средине и често су човечнији и бољи него они који су остали горе, у редовима владајућег друштва. Горки је далеко од помисли да велича лумпен-пролетаријат, да у његовом животу, самом по себи, налази занимљивост за своје књижевно стварање. У тим декласираним људима он је видео појаву коју је требало правилно осветлити одговарајућим уметничким средствима. Горки нема никаквих илу-

таласаста урњерти,