Наша књижевност

464 Наша књижевност

зија у погледу тих декласираних људи у друштву, у погледу њиховог значаја за револуцију. Прилазећи им људски, са разумевањем, он истовремено види све њихове недсстатке и њихову неспособност да постану свесни, организовани борци. У приповеткама о скитницама Максим Горки је изрекао пресуду над системом насиља и експлоатације, изразио свој протест хуманисте и борца против понижавања и убијања човекг. Али за основну снагу револуције Максим Горки је сматрао свесну, организовану радничку класу, како се то види из целокупног његовог књижевног сваралаштва.

Књижевно стваралаштво Максима Горког обухвата бурни период руске историје од почетка 90-тих година до Октобарске револуције " после ње. У својим приповеткама, драмама, романима Горки је са недостижном уметничком снагом и мајсторством приказао историју руског друштва у њеном најзначајнијем периоду. Он је у судбини типичних личности приказао развитак капитализма у Русији, пораст радничке класе, револуционарну борбу руског народа. У овом погледу нарочито су важни романи „Фома Пордејев“, „Троје“, „Дело Артамонових". Горки је обухватио историју капитализма у Русији у свим његовим облицима и фазама развитка. Сликајући грабљивост буржоазије, описујући порекло богатства појединих претставника, Горки открива сву дубину превара, злочина, немилосрдне експлоатапије, која се врши у капиталистичком друштву. Велики реалиста, Горки, поред осталог, при. казује обдареност, енергију, истрајност претставника младе руске буржоазије у њеном порасту. Али истицање тих особина само подвлачи осуду читавог друштвеног система, јер поменуте особине, позитивне у другим друштвеним условима, служиле су поробљавању човека.

Та иста основна мисао, чија је садржина осуда капиталистичког друштва и борба за људско достојанство, уметнички је реализована и у оним делима Максима Горког у којима је описан малограђански свет, у којима је дата слика руске паланке. Међу тим делима централно место заузима роман „Живот Матвеја Кожемјакина“. Руска паланка, како је приказана у „Матвеју Кожемјакину“ и другим делима, претставља устајало блато, у коме гину све клице живота. Свет малограђана, како га је овде приказао Горки, то је свет инертан, непокретан, труо. Али са том инертношћу спојена је најбездушнија суровост и варварство. Сви покушаји људи који хоће да се отргну из блата тупе и бесмислености малограђанштине остају узалудни. Баш јунак поменутог романа, Матвеј Кожемјакин, претставља типичан пример пропадања човечанских особина у блату малограђанштине. Матвеј Кожемјакин је човек који тежи праведнијем и лепшем животу. Али он је немоћан да се бори, он и не покушава да се бори. Он је хиљадама нити везан за своју средину, он је прожет њеном психологијом, тако да ни у најбољим својим тренуцима не може да оде даље од снова о чистом и праведном животу.

Са максималном уметничком снагом Горки је показао у овом и у другим делима бесмисленост система у коме пропадају најлепше људ-

.