Наша књижевност

ври суереја 201

— Но, хвала Богу, овај бар има много књига и стан му личи на нешто човечанско, није као у Бебелових.

Кад је Алексеј Максимович са много. комике како је само једино он умео да прича, саопштавао Владимиру Иљичу о тим посетама немачким друговима, Владимир Иљич се смејао до суза, и непрестано га запиткивао за све нове и нове појединости.

Необично се интересовао Владимир Иљич о сусретима Горкога са енглеским писцима у Лондону. Алексеј Максимович упознао се тамо са Бернардом Шо, срео се с Хербертом Јелсом, с којим се виђао за време свога боравка у Америци, и другим, мање познатим писцима, али је о тим својим сусретима нерадо говорио — сав је био утонуо у утиске о конгресу и о његовим сусретима с руским друговима.

Кад је постало јасно да партија нема довољно новаца за завршавање послова конгреса, Алексеј Максимович је ватрено бранио предлог, који се појавио међу друговима, да се узме новац од пријатеља Енглеза, који су схватали руску револуцију. Такав пријатељ био је неки грађанин Феликс, који је пристао да да новац, ако меницу потпише Горки.

Владимир Иљич је настојавао на томе да меницу потпишу сви чланови конгреса, а не једино Горки. Тако су и урадили.

У Лондону нам је Владимир Иљич обећао да ће доћи на Капри одмах чим буду завршени послови у вези са конгресом и одржао је своје обећање.

Кад би се нашао с њим, Алексеј Максимович је био узбуђен као неки дечко. Страсно је желео да се Владимиру Иљичу допадне код нас, да би могао да се одмори и. скупи нове снаге.

У свакодневном лову на рибе имали су могућности да говоре један с другим без сметње; у чамцу су били с њима једино рибари са Каприа и ја.

Алексеј Максимович је причао Владимиру Иљичу о Нижњем Нов“ городу, о Волги, о своме детињству, о бабушки Акулини Ивановној, 0 својој младости и својим лутањима. Сећао се оца. Много је причао о деди.

Владимир Иљич га је слушао с необичном пажњом, и његове по навици полузатворене очи блеснуле би на моменат, и једном је овако рекао Алексеју Максимовичу:

— Требало би, брате, да то све напишете! Изванредно је поучно све то, изванредно...

Алексеја Максимовича као да је нешто пресекло, заћутао је, почео је збуњено да кашље и тужно је рекао:

— Написаћу... Једном.

а Каприју = Италија — Горки је написао прву књигу своје аутобио-= Графске трилогије „Детињство“,

АШ ~

(„ОаСТОаАр МАРИОВИЋУ)