Наша књижевност

200 Наша књижевног

па је чак и самог себе убеђивао у то, како га ништа не вуче да се врати у Русију.

Како је присуствовао свима заседањима конгреса, Алексеј Максимович жудно је примао у себе говоре и чак посебне речи делегата и после сваког новог сусрета је све више и више волео Лењина.

· · · Делегати на конгресу за време паузе много су говорили о књиви „Мати“.

Радницима се књига допала, али се некима од њих учинило да је у књизи све улепшано, није као у животу. То је вређало АлекСеја Максимовича и ма да је он увек ценио критику и тражио је, у датом случају се страсно препирао, доказивао да је појава борбе човека с животном неправдом увек нешто дивно и према томе мора бити и лепо приказано.

Владимир Иљич имао је високо мишљење о књизи „Мати“ сматрајући да је њена појава крупан догађај, а недостатке је видео највише у идеализацији револуционара-интелектуалаца,

Једном је Алексеј Максимович причао Владимиру Иљичу какав су утисак на њега направили немачки социјалдемократи. Кад је био у Берлину, Алексеј Максимович се видео са Бебелом, Кауцким, Карлом Либкнехтом, Розом Луксембург и с осталим друговима.

Допали су се Алексеју Максимовичу само Либкнехт и Роза Луксембург. Што се тиче Бебела, то, кад је дошао у његов стан и видео тамо масу јастучића, салветица, завесица, кафезића с канаринцима и остале атрибуте немачког малограђанског намештаја, Алексеј Максимовић одмах се наљутио и држао се према Бебелу доста круто.

Требало је видети како су блеснуле његове сиве очи кад је приметио како је Лујза Кауцки, седећи у истом реду с Бебелом, наједаред -- ко зна због чега — пољубила Бебелу руку.

За вечером, за великим трпезариским столом седела је преко пута Алескеја Максимовича старица, Бебелова жена, и врло живо о нечему говорила дДебелом, равнодушном Зингеру.

Алексеј Максимович ме је упитао о чему они говоре, а у то је време Бебелова жена причала Зингеру о томе како су сад скупи пилићи, да њен Август сада ништа друго не може да једе сем пилића и како је Данас имала среће да купи пар пилића, врло добрих а врло јевтино.

Сазнав о чему говоре Алексеј Максимович је чак узвикнуо од чуда и гласно уздахнуо, и необично је тиме уплашио старца Бебела,

Приче Алексеја Максимовича о 1905 г., о револуцији у Москви нису учиниле никакав утисак-на вође немачке социјалдемокрације. Пажљиво су га слушали, али скептично. Алексеј Максимович одмах је то осетио, ућутао се и, на највеће изненађење присутних, одмах се после вечере опраштао, журећи се да оде.

Кад је био код Кауцког рекао је: