Наша књижевност

ГРАЕРА БК Б– игобЕ е БРТО С т

СБЕСКА 8 БЕОГРАД АВГУСТ 1946

ЕР И Јев СИМ

ТУЖНИ ПУТНИК

Зовне ме бијела Домовина,

па пустим срце да јури:

нек иде мору, бљештаву валу,

нек жури Савом уз обалу

и види Дурмитор тмури,

сватовски коњиц, окићен, нека се радосно вије и гази горе без калауза и воде без скелеџије.

Пустим коњица-срце, кличем: „Не тражи брода!“,

и мислим: нећемо стати,

и чекам да пљусне море.

Пустим, али код прве горе

стане ми посртати.

Посрће рањеник-срце, к'о сутон сипи туга,

докле год видим, у бескрај, гроб је брата ил' друга,

Ој, знам и слутим, никад Врбас пријећи

уз пјесму, тркачу мали,

ту су ми брата с девет соколова,

у тмуро вече од олова,

попили бездан-вали.

Старица мајка и данас на друму стоји и чека: можда ће сина једном вратити невјерна ријека.

И никад гором танко пропјевати

к'о некад јунак и вила;

полако, тихо, под сводом листа

ту ми је другова триста

тишина вјечна под крило савила.

И често ноћу видим: сјене се јате и краду,

попуна креће да стигне за гором, за ријеком бригаду.