Наша књижевност
ГРАЕРА БК Б– игобЕ е БРТО С т
СБЕСКА 8 БЕОГРАД АВГУСТ 1946
ЕР И Јев СИМ
ТУЖНИ ПУТНИК
Зовне ме бијела Домовина,
па пустим срце да јури:
нек иде мору, бљештаву валу,
нек жури Савом уз обалу
и види Дурмитор тмури,
сватовски коњиц, окићен, нека се радосно вије и гази горе без калауза и воде без скелеџије.
Пустим коњица-срце, кличем: „Не тражи брода!“,
и мислим: нећемо стати,
и чекам да пљусне море.
Пустим, али код прве горе
стане ми посртати.
Посрће рањеник-срце, к'о сутон сипи туга,
докле год видим, у бескрај, гроб је брата ил' друга,
Ој, знам и слутим, никад Врбас пријећи
уз пјесму, тркачу мали,
ту су ми брата с девет соколова,
у тмуро вече од олова,
попили бездан-вали.
Старица мајка и данас на друму стоји и чека: можда ће сина једном вратити невјерна ријека.
И никад гором танко пропјевати
к'о некад јунак и вила;
полако, тихо, под сводом листа
ту ми је другова триста
тишина вјечна под крило савила.
И често ноћу видим: сјене се јате и краду,
попуна креће да стигне за гором, за ријеком бригаду.