Наша књижевност

482

Наша књижевност

И вал ће увијек да запљусне тугом

и мрка ороси лица:

са морског вука, са „Корната“,

четири момка збрисала граната,

на пола копља мила заставица.

Обалом тугује пјесма и зове драгог марина: „Врати га, Јадране, врати, чекаћу седам година!“...

Еј, срце, вјенчано с тугом, Косовко блиједа моја, што тражиш драге по крви,

напојмо вином земљу рањеника,

збришимо страву с измучена лика,

тужни смо, ал ипак — видари смо први.

С тобом нас веже срце и наши жртвени пути, земљо, с тобом до краја, ми — заточници љути.

Домовино, ја чујем: иза нас младост жубори, прољеће без наших рана,

оно ће тобом бурно да лети,

бљештава смијеха ватромети,

тутњаће земљом срца разиграна.

Без наше росе успомена душе ће за те да горе, пружиће радост планина, свака ријека и море.

ПОВРАТАК БЈЕГУНЦА

Понекад сину дани, далеки, мили, без мрља,

еј, доба незаборавно:

Бихаћ, други бе разред, Киплинг, индијске чари, вече над Уном тавно;

кроз давне године срце, ко тужно дијете, шврља.

Био сам у оне дане бјегунац из родног краја, брат Кука капетана,

видио Цејлон, Кохинур крао, пловио по архипелагу и широм океана,

и прије од свију био побједник Хималаја.

Преда мном, путником смјелим, чудни су народи стали и земље пуне сјаја,

шта је поред њих била рођена наша кућа

и брда мога краја,

и људи без ореола, безбојни кепеци мали.