Наша књижевност

~

Људи на висоравни — 491

Па да се у здрављу опет видимо, и да ми се Лука врати жив, па да вам кад опет овуда прођете, штаб буде у мојој кући!

Иван се смешио.

— Нека Лујо, видиш да је батаљон у покрету, куд бисмо с медом! А Лука је наш, па му сачувај мед деци — одговорио му је, уместо Ивана, командант.

Стигли су до велике надимљене Лујове брвнаре усред села, рогобатне, незграпне и по нечему присне — као и Лујо. Са једног њеног прозора, радознало и зачуђено, извиривале су две рашчупане дечје главе.

Лујо је збуњено и неодлучно заостао пред својом кућом, заустивши да још нешто каже, загрцнут, неспретно држећи својим огромним прстима мали земљани суд с медом.

Челебићска висораван, између увек белог масива Љубишње и ка: њона Таре, била је доступна свету само пешачким стазама и малим брдским коњима за товаре и путнике. После одласка по броју незнатног, али зачудо прождрљивог италијанског гарнизона из касарне у договору са четницима Спасоја Дакића, бившег жандармериског наредника, јануара 1942 челебићска висораван предала је оружје јединицама Прве пролетерске бригаде скоро без борбе. Бивши жандармериски наредник је, са прилично опљачканог муслиманског злата у турским лирама и наполеонима, избегао у још гушће гудуре, пут Шо штровца. ј ИЦ

„ја сам ти и бог и закон“! — најчешћа узречица Спасоја а који је успео да у бекству поведе само групицу најнесвеснијих сељака, остала је неизбрисива у сећању Челебићана.

Иванов батаљон, распоређен по селима и засеоцима Челебића, са задатком да држи везу са санџачким одредима и да настави са гоње-

њем Дакићевих четника — веза са Врховним штабом у Фочи била је скоро свакодневна —- за кратко време отворио је срца челебићских људи.

— Ово је Прва пролетерска! — говорили су борци у бивацима, на

згариштима муслиманског села. Кунова и у малом Веленићу, у ветрометним брвнарама Јечмишта и у неповерљивој Ријеци, поцупкујући у часовима одмора челебићску децу на својим коленима и помажући укућанима, с вечери, око узнемирених стада.

Понос и свест да припадају Првој пролетерској бригади чинили су скоро све борце Ивановог батаљона додуше новим, необичним, али и на један нарочити начин блиским бићима, самосвесним и помало строгим и према себи и према другоме али увек спремним на највећу, и последњу жртву кад је у питању народ. Млади радници из Београда и омладинци из села београдске околине такви су изгледали нарочито повученом становништву Челебића, које је месецима морало будно да