Наша књижевност

494 Наша књижевност

казивао свој страх и своју увек наново обнављану радост, све до дана растанка са батаљоном и са бригадом на смотри 7 новембра, у Петровцу. И ако би га угледао, нарочито после борбе, макар само за тренутак, то ознојено, још маљаво, сунцем и ветром ишибано лице под већ измашћеном, али увек мало накривљеном титовком, у задимљеном кругу митраљезаца који су увек имали да од нечега савију цигарету, макар једну једину за цео вод, или ако би га назрео у колони, међу тешко натовареним коњима пратећег вода — као да сеу себи још чвршће усправљао пред свим тешкоћама, па било то оштра туга- за погинулим борцем, јетка глад и жеђ, или надљудски партизански умор.

Срео га је поново, пет месеци после тог растанка на седмоновембарској смотри, у марту 1943, на улазу у Јабланици на Неретви.

Обруч око главнина Армије, са четири хиљаде тешких и лаких рањеника и тифусних болесника у уској долини Раме од Прозора до Јабланице, затварао се. Италијанска дивизија „Мурђе“ била је потпуно сатрвена на линији од Мостара до Прозора, али Немци су надирали преко Вакуфа, а четници запоседали Прењ, закрчујући потпуно јужни правац. Продор Немаца према Централној болници сузбијен је уз изванредне губитке.

У том великом, крвавом и судбоносном померању и укрштању јединица Армије, у колонама преморених бораца, заробљених Италијана и огромној маси заплењених тешких оруђа, у брдима топовске, бацачке и друге муниције дуж свих путева и пролаза, Иван, већ дуго са Пековом дивизијом, није ни слутио да ће тако изненадно наићи баш на Прву пролетерску.

Иза колоне малих италијанских тенкова заплењених у Прозору, који су зврчали прашним друмом наилазећи на још поштеђен северни мост, у непознатој, уморној колони Иван је, изненађен и раздраган као дете, почео да разазнаје ликове из бившег свог батаљона. Онда су га одједном загрлиле две снажне руке. Драганова титовка пала је на друм..Осетио је његово врело лице уз своје и оштро је замирисао зној измешан са мирисом прашине.

Тенкови су застали, застала је цела колона.

Из првог тенка искочио је Мома, комесар Трећег батаљона, са новом авијатичарском капом натученом преко ушију, нађеном вероватно недавно — никада није могао заборавити свој тек започети пилотски позив, прекинут одједном срамном капитулацијом пред надменим Немцима. Бригада је знала да је тамо, у Србији, оних првих дана; три авиона запалио пред носом немачких стража, али о није говорио о томе, као што није говорио ни о својој упорној намери да ипак поново, ако само остане жив, лети. Али се та његова страст примећивала на сваком кораку.

Око Ивана се за тренутак створио велики, тесно збијени круг познатих, препланулих лица, борци, комесари и командири чета, комесар батаљона који је дошао на место Ивана, Младен, нови командант кога је у Петровцу оставио као командира чете,

ривали

мене ние тмини