Наша књижевност

568 Наша књижевност

шио, запламтеле су пред њим Каћине очи и поново је угледао Митрово брижно, детиње, скоро избезумљено лице.

— Идите — ви — то Немци! — изговорио је скоро нечујно и једва разумљиво, с натчовечанским напором, осетивши како му је нешто пукло тамо, у оној огромној рани где су му биле груди и како му (се крв, лепљива и врела, као усијано олово, разлива у телу пењући се у грло и одузимајући му дах.

— Не! — допрла му је до свести, као из бескрајне даљине, кратка реч и поново је угледао Каћине велике, горуће очи, али праменови косе над тим очима били су Иванкини, а глас је био сасвим непознат, тврд, заповеднички, суров.

Поново су се зачуле машинке, још: ближе, негде сасвим над његовом главом.

Читавом шумом поново су загроктале ручне бомбе.

Дивљачки урлик сад се разлегао негде испред њих. ,

—_Идите! Јавите бригади! Надиру на Челебић! — немоћно је одмахнуо руком, с гневом и преклињањем у очима.

Рука му је тешко пала на камењар, као отсечена наглим ударцем, и одједном је изгубио свест.

)

Сутрадан око подне, док су батаљони Прве пролетерске и делови Трећег батаљона још чистили шуму од заосталих, добрим делом з4луталих немачких стрелаца, болничарка Каћа, после дугог тражења с једном нарочито за то одређеном патролом Трећег батаљона, нашла га је на истом месту, у истом положају у коме су га Митар и она, одлучивши да покушају пробијање према Челебићу, оставили.

Лежао је мало у страни, изнад пресушеног потока, између два оборена трула стабла, покривен сувим гранама које је набацала изнад њега, тако да је могло изгледати као да су случајно ту, баш на том месту — место се није ни по чему нарочито разликовало од читаве околине пресушеног потока, закрченог иструлелим стаблима, пањевима и дубоким, вишегодишњим наслагама опалог лишћа.

Несавладљива дрхтавица потресала му је уједначеним, ситним дрхтајима, цело тело.

Гледао је широко отвореним очима патролу, Каћу, њен однекуд тако познати, као да је Иванкин, меки, благо увијени прамен косе над челом.

Појединачни, све даљи пуцњи који су допирали до склоништа у коме је провео ноћ и све остало време до доласка патроле и болничарке Каће били су за њега потпуно нечујни.

Није покушавао да говори.

Шиштећи плућима пробијеним на неколико места, сав у окрвављеном завоју, под Каћиним кратким шињелом — ширио је све више очи као изненађено, немоћно дете, да само за тренутак скупи усне у