Наша књижевност

Људи на висоравни 513

Поново, само за тренутак, баци поглед према водоводу.

Не виде никог. Нико се оданде није јављао.

Недовршена водоводна инсталација, са десетак зарђалих цеви поред ниског зида, била је још увек читава. Само, десетак метара од ње према стази која је водила десно, на Јечмиште, Иван виде издигнуту земљу, разбацано велико грумење у кругу и део тек издубљеног кратера на сунцу.

Над Челебићем, из кога се вертикално и хоризонтално, у свима правцима, вио густ дим, сада тамно жут, место да пикирају, бомбардери су почели да круже, високо, и да се уређују, да се постројавају, али не по три, за одлазак, него у колони по један — очигледно за поновно бомбардовање.

Иван се трже.

Из великих машина горе изненадно, учестаним кратким рафалима, заштекташе митраљези.

— Јасно! Стока! — не престајући да, још увек неосетно полако, пузи према Ријеци, опсова Иван у себи. — Не појављуј се! Митраљирају! — викну према водоводу, скоро

ван себе од беса, иако је то групи сакривеној у водоводу морало бити познато, јер су свакако и они чули митраљезе.

Педантно, као увек кад нису били ометани отпором, а нарочито непредвиђено јаким и упорним отпором непријатеља, Немци су испуњавали све прописе своје крваве игре, надмено уверени у свету неприкосновеност и ненадокнадиву корисност тих прописа за ствар Фирера! И ово митраљирање тек избомбардованог Челебића, које су вршили као што су то увек чинили после бомбардовања неког места или положаја, ова очигледна намера да непријатеља тамо доле, по њиховом уверењу избезумљеног сиренама, пикирањем и експлозијама бомби, дотуку у првом животодавном предаху, у првом грозничавом покрету ка спасењу, тај увек неизбежни, често по последицама за нападнуте заиста катастрофални додатак тек проузрокованој пустоши — додатак смрти, да смрт и уништење буду стварно „тотални“ — скоро увек су испуњавали Ивана нарочитом, увек новом и бурном мржњом према њима.

Немци су тај пропис, чинило се нарочито радо, извршавали кад су бомбардовали насеља, сиромашне босанске насеобине у планинама или варошице које су им из руку отимали партизани на недељу, две или више дана. Морало им је бити познато, али у сваком случају за то су говорили најобичнији тактички аргументи, да у ослобођеним насељима, у селима или варошицама, Партизанска армија не држи резерве ни значајније посаде него да се ради углавном, и можда једино, о голоруком становништву, најчешће уопште неспособном за борбу.

И знали су. То и јесте било по среди.

И нарочито тачно су тај пропис испуњавали кад је „тамо доле“ била у питању нека болница,

83