Наша књижевност

126 Наша књижевност

Марковић није волео такве романтичарске, тајанствене дружине по Бакуњиновом укусу и ми не верујемо да је у овим пословима узимао главну реч и имао велико учешће, ма да је могао саветовата и понешто помоћи. Свој став о револуционарној борби он је формулисао баш на тој скупштини кад је, препирући се са Јовановићем, рекао: „Морамо водити борбу за ослобођење целог народа нашег, али исто тако морамо водити и борбу у својој рођеној кући против наших рођени тирана. Онај који је и сам роб не може никада ослободити другога“. Рад у тој „јакој дружини“ пре ће бити посао Милетића, Лазе Костића и других либерала, него Светозара Марковића...

Примљен лепо од пријатеља, за прве дане обезбеђен да може „најскромније живети и предати се послу“, — захваљујући и овога пута брату Јеврему, — Марковић објављује, поред „Србије на истоку“ и своју важну расправу Реални правац у науци и животу. Ма да није много оригинална, Марковић је врло држао до ње, јер је популарно излагала његова схватања. „Чланци не треба да се цене ни по чему другом осим по садржини, па били они преводи или ориђинали“, вели он у једном писму, у коме заступа гледиште да се не пише „из моде или сујете да неки... покажу своју ориђиналност“, већ је потребно да се „растуре по неке истине, да науче чему“, па зато му и није важно колико је спис оригиналан, него колико користи.

Марковић у Новом Саду стиже да најзад доврши и дело, које је одавно припремао: „Начела народне економије или науку о благостању“. Уствари, довршио је само прву књигу. Ово дело, рађено по Милу и Чернишевском, Матица, којој га је понудио, и поред повољних реферата, није смела штампати.

Тај први, донекле угодни део живота у Новом Саду, Марковић је прекинуо једним кратким бављењем у Швајцарској. Јула 1872 он је отишао у Цирих, где је ради студија боравила једна, за Марковића, врло важна група омладинаца. Марковић се дописивао с некима од њих дугим писмима, која су каткад била читаве расправе.

Међу циришким ђацима био је и његов најоданији присталица Пера Ђорђевић, који ће му мало доцније оставити читаво своје имање. Ту су биле и сестре Нинковићеве, Милица и Анка. Преко њих је ишла Марковићева главна преписка са циришким кругом и он је од њих добијао обавештења о идејном животу и раду циришке групе. Из тих писама он је видео да међу српским студентима завлађује Бакуњинов утицај, што Марковићу није било по вољи.

Марковић је имао неколико разлога да иде у Цирих. Главни је био „конгрес“ српских социјалиста, који се, по договору, имао одржати у томе граду. Али је Марковић желео у исто време да рашчисти извесна питања са својим друговима и да отклони или бар ублажи Бакуњинов утицај, који је узимао све више маха. (Жујовић прича како су у његово време српски студенти у Цириху били „подељени у две завађене групе: бакуњисте и светозаревце“. Бакуњин је „спремао..,