Наша књижевност

Живот Светозара Марковића 127

устанке у више европских држава“ и „баш у тој години очекивао нешто много од Шпанаца и Срба“.)

Најзад, Марковић је имао и један сентименталан повод: желео је да се види са сестрама Нинковићевим с којима је, нарочито са старијом, Милицом, био у једном нежном и чистом пријатељству, које је опомињало на старинско побратимство.

На том „конгресу“ Марковић је био више посматрач него учесник. Лично присуство Бакуњина састанцима омело га је да узме јачег учешћа. Сем тога, како тврди Жујовић, бакуњисте су тамо „тада биле У великој већини“. Тако је начињен један наиван и фантастичан програм „српске социјалистичке партије“ у духу Бакуњиновом; програм који је остао заувек само нацрт. Али је тај нацрт поцепао српску левицу у две противничке групе. Бакуњисти су, чак, после тога искључили Марковића из српске социјалистичке странке — која није постојала. Марковић се, ипак, могао тешити тиме што је у домовини мало ко пристајао уз Бакуњина; сви озбиљнији људи из покрета били су на Марковићевој страни. Али га је то цепање много болело и још више погоршавало његово душевно стање у емиграцији.

Вративши се у Нови Сад, Марковић се нашао у измењеним при: ликама. Брат га више није могао помагати; помоћ коју је поносни Марковић ретко примао, и то само од највернијих присталице. била се такође измакла.

Затим су дошле и друге тешкоће. Српска полиција била је обратила пажњу на његову „превратничку радњу“ угарској полицији, која је почела пратити његово кретање. Томе је свакако помогао и његоз некадањи школски друг, др. Владан Ђорђевић, који га је у полемица оптуживао да ради за рачун Његоша и Карађорђевића на обарању владајуће династије у Србији.

Један Марковићев наивни поступак још више је погоршао његов тежак положај. Бранећи се од Ђорђевићеве обеде, он је упутио намеснику Блазнавцу писмо којим је желео да себи омогући повратак из емиграције. Писмо је само демантовало да ради за Његоше и Карађорђевиће, оно је било поносно и племенито као и некадање писмо министру Матићу, али Блазнавац, неваљао и лукав човек, у својим препричавањима давао му је сасвим други смисао. Он је подметао Марковићу како је, да би се удворио, опао свога брата и своје другове. У једном малом месту и примитивној средини, какав је тада био Београд, свет је поверовао кнежевском регенту. Марковићеви политички

противници, либерали и бакуњиновци, још више су распиривали сплетку.

Морално осетљив, у беди, Марковић је запао у тешко душевно стање. „То су били најгори часови мога живота“, — каже он доцније. Што је најгоре, његово је здравље све лошије. Још у Петрограду, он је почео поболевати од стомака. У почетку то није изгледала опасна болест, али се Марковић све више тужи на своје слабо здравље

прија

пржиеиграсалоаииааии ове 1 “и

ФАИ ТАН В ПЕ УМА 4

два риаг

“ Б ЊЕ ЊЕ | |

семинара

зид газдарица Је

своди Гане ера (Е

мек

сасе умела ако