Наша књижевност

ПРИ ИП ни и чи иу ми и Це

па оо итучжритића 3

Живот Светозара Марковића 131

ватна својина, Ко руши напредак и својинуг, Вера и наука и — народно образовање и неколико полемичких написа.

Сав овај рад је анониман зато што Марковић сарађује из затвора и зато што је и „Рад“ гоњен. Па ипак, његову студију Социјализам и друштвено питање полиција одмах запажа. Цензура из ње избацује читаве реченице. (Страна 342, на пример, сва је искасапљена).

Ова Марковићева студија је последњи велики рад његов; она је као неки резиме свих његових схватања и начела. Штета је што није унета у његова сабрана дела.

У закључку ове студије Марковић се заузима за начело федерације, „начело које води српски народ или у савез источних народа, или у савез југословенских, али никако не у једну државу“. По њему „Велика Србија“ (тј. тадања Србија и Црна Гора са српским земљама под Турцима) „морала би по нужди постати војничко-полициска држава; она би морала сву своју снагу уложити само да се сачува од спољних непријатеља. О умном, културном развитку — не би било ни спомена“. И пошто је проучио стање и прилике српскога народа у државама у којима живи, Марковић закључује: „Сви услови за развитак српског народа говоре, дакле, за то да је српском народу потребно савезно устројство, а не државно јединство... Ова федерација може се лако раширити у федерацију народа на Балканском Полуострву... Тим начином ујемчава се и свачија народност, јер се тиме даје право и свакој наролности да заузме самосталну групу у савезу“. На крају ове значајне студије Марковић саопштава практични програм своје групе, програм којим се дубоко разликује од либерала и консервативаца: „Социјални преображај изнутра, на основу народнога суверенитета и општинске самоуправе; револуција у Турској и федерација на Балканском Полуострву. Ово је, — закључује он, — јасан програм што су га изнеле социјалисте у Србији, откад су се појавили као јавни радници“. у!

по ан

пета

Тако су му пролазили дани у затвору, заузети публицистичким радом. Лок су били пролећни дани, он се још некако и држао, али летње врућине утицале су врло неповољно на његова црева и желудац. Кад су у септембру 1874 сестре Нинковићеве дошле у Пожаревац (вереник млађе сестре Анке, Срета Анђелковић, издржавао је казну у истој соби с Марковићем), Светозар Марковић је изгледао лошије него икада.

тата

парна мањег (64

ма

о леи

28 новембра (по н.) он је пуштен из Пожаревца. Готово читава година 1874 прошла му је у истрази и по затворима. Али уместо да се опоравља, он мисли само на акцију и борбу. Чим је стигао у Бео- | град, „где се мало завадио с братом“, одмах налази Перу Тодоровића и учествује у припреми новога броја „Рада“. После неколико дана у броју од 22 новембра (по ст.) појављује се његов полемички чланак Вера и наука — и образовање у народном правцу.