Наша књижевност

Живот ел Марковића 133

имањем“ (које је оставио сестрама Нинковићевим да оснују женску школу у Крагујевцу) и после опроштаја од породице у Јагодини, крене у Беч, где лекари утврде тешко обољење органа за варење.

Марковић је провео у Бечу више од месец дана, очекујући да се време пролепша, како би кренуо на море. У друштву српске омладине, он води разговоре с њима и стално ради, дописује се, потстиче, упућује, учи. Из Беча он шаље „Посланицу Пери (Тодоровићу) и друговима“. Последњи чланак који је за свој лист у Крагујевцу упутио, носио је наслов Опет ослобођење. То је полемика с противницима који пањкају њега и његово друштво да раде на обарању династије у корист Карађорђевића. 5

Иако тешко болестан, Марковић с великим надама полази из Беча на Приморје. Али кад је стигао у Трст, било му је тако тешко, да није могао кренути даље. Прве ноћи у хотелу било му је тако позлило, да је мислио да неће дочекати зоре. Како никог није познавао, обратио се писмом на српску општину у Трсту. Ђакон српске цркве, видећи сву озбиљност његова положаја, одмах га је пренео у градску болницу, где су лекари утврдили да му је стање безнадежно.

После неколико дана, у среду, 8 марта по н. 1875, Светозар Марковић је непримећено умро у рану зимску зору, очекујући брата, по кога је, видећи и сам да му се приближује крај, дан раније био поручио.

Кад је Јеврем Марковић стигао, брат му је већ био сахрањен, али он одлучи да га пренесе у Јагодину. 29 марта по н. тело Светозара Марковића било је већ погребено на јагодинском гробљу.

Али србијанска реакција не оставља Марковића ни мртвог на миру. Она гони његове списе и идеје, она убија његове сроднике и присталице.

Она гуши „Рад“ у коме је поред уредника Тодоровића био главни сарадник Светозар Марковић; забрањује га због „Одзива о смрти Светозара Марковића“. У Ваљеву се оснива, чим је стигла вест о његовој смрти, „Одбор за штампање целокупних дела“ његових, и већ првога дана прикупља се четрдесет и два дуката, али власт растура одбор. А кад је његов брат Јеврем, на свом путу за Србију, стигао с његовим мртвим телом у Беч, бечка полиција врши претрес оставштине Светозара Марковића и на захтев београдске полиције узапћује његове рукописе. Две године доцније, потпуковник Јеврем Марковић, ослободилац Беле Паланке и један од најбољих српских официра, обеђен за учешће у тополској буни, стрељан је зато што је био брат Светозара Марковића и следбеник његових идеја.

ж Смрт Светозара Марковића ожаљена је најтоплије. Сви честити

људи, не само његове присталице, осетили су његову смрт као велики губитак. „Не умем вам... претставити колико смо га жалили, — вели