Наша књижевност

уметност, и то управо насупрот неживотној и неуметничкој, ефемер ној „уметности ради уметности“.

Светозар је и конкретно указао писцима које су те појаве и који су ти проблеми народног живота које писци треба да виде и изразе, а које до њега нису ни видели а камоли изразили. Указао је на патње народа под туђинском владавином, на „скривене процесе“ у друштвеној и политичкој стварности, на појаве првобитне акумулације капи: тала и распадања патријархалне породице, задруге, на „опште материјално и духовно пропадање народа“, и истакао да је „најсветији задатак правог песника да изнесе на видик тај скривени процес, ту недокучну борбу“.

Држећи се више популаризатора-журналисте Писарева него Чернишевског и Доброљубова, Светозар у једном пасусу „Певања и мишљења“ тумачи реалистички одраз стварности као давање „бледих слика с природе“. Он поред разних метафизичара, као претставнике „измишљене естетике“, одбацује и Аристотела и Хегела, и то у потпуности, у чему је, свакако, у најмању руку био сувише ревностан. Зато он реализам тумачи више споља, не улазећи у суштину уметничког одражавања стварности, остајући само на друштвеној функцији тога одражавања. „Човек није кадар да попуњава природу нити је икада томе тежио, — већ је — цртао, резао, певао — стварао оно што су га покретали спољни упечатци — што га је занимало у животу.“ Говорећи о сувременом друштвеном роману, он му приписује „дагеротипну

(фотографску) истинитост и дубоку психолошку анализу живота“, те_

га сматра за „најсигурније средство да се изнесу на видик болести друштвеног организма, а у исто време (за) најсилније оружје да се пропагандишу нове мисли у масу народа“.

Још Бјелински, Чернишевски и Доброљубов пре њега много су дубље проникли у суштину уметничког одраза стварности, у давање „слика с природе“, у питање уметничког сажимања и уопштавања добро захваћених истинитих појава у друштву. Савремена научна естетика превазишла је схватање да је уметност само „бледа слика природе“. Уметност баш зато и може да буде „најсилније оружје да се пропагандишу нове мисли у народу“ — што она животне појаве осветљава и пре но што су оне свакоме постале видне, баш зато што она „износи на видело“ и „скривене процесе“ — како је то рекао сам Светозар, што велика уметност употпуњавањем и сажимањем, уопштавањем и типизацијом конкретнога, даје слику чак и пластичнију од предмета које одражава,

То су грешке које данас није тешко уочити, али и заједно с тим грешкама, пониклим у жару оправдане полемике, Светозар је, код нас први, дао нове поставке о уметности, које су углавном и до данас остале правилне.

зе