Наша књижевност

штвеној и политичкој борби да даде књижевност. А мислио је, чини нам се ово: да у озбиљна времена буре која гута жртве и таленте, уметност, литература не буду неке периферијске забаве и авантуре, него да уз оно што ће бити и остати уметност ради уметности, дође и оно ради живота, дођу централни проблеми, и, у даноме часу, нужне истине. Зар код нас, на пример, Петар Кочић није умео спојити једно и другог Али, то је већ будућност, пример из времена која су дошла после првих птица буре, и којима, тада, није био социално добар, ни јак ни здрав, ни Јевгеније Оњегин, па вероватно не ба био ни Кочићев Штрбац или Мрачајски прото.

Да наведемо један спекулативни књижевни пример из наше савремености. Ових дана дошао нам је опет под руку један проглас, штампан на „Истоку“ и у „Србију“, (Србија на Истоку је главно дело Светозара Марковића), проглас генерала фон Шредера, команданта Србије у овом рату; публикован је проглас јула месеца 1941-ве. У њему стоји: да је „Фирер Великонемачког Рајха одлучио да се ликвидира комунистичка светска револуција“... У наставку прогласа следи листа 28 стрељаних бораца-бунтовника, и међу њима и таквих, који су некако на руски начин Марковипевих времена били птице буре. Истога јула месеца 1941-ве Србија је већ дала прве устанике, прве народне ослободиоце, опет јато птица буре. Неки роман даће све то као „осећања и моралне потребе савремености“. Али око тога иде шири оквир: Немеза,

ликвидација целе Хитлерове ликвидатуре, са читавим слојевима једног ·

неваљалог живота. Све то јесте и значи рат; а рат није резултат, није довршетак ни политичких ни друштвених промена и последица. Мора у роман ући мир, даљи шири оквир, друга атмосфера и други биолошки ритам, као процват онога за што је бура и почела и развила се до страхота. У роману се мора јавити визија будућег живота, нешто као мирно море, и над њим, понекад, далеко на хоризонту лепотица птица буре. Јер живот још не ваља, и природа, разум и хуманост још нису у складу. Роман би морао наговестити да још није престало у свету ни материално ни спиритуално злоупотребљавање људи; али би морао показати и како су високо отскочиле и борбе, и тактике, и резултати од доба Светозара Марковића, и оне Русије и оне Србије. Један чист резултат би био у јасном осећању, и примени, додира људи кроз рад. То није друштвено, то је човечно. Блиски човечни додир кроз рад, са потпуном једнакошћу "радника при полазној тачци рада, са чисто личним напорима, и чисто индивидуалним елитама на крају рада. Роман који би почео од фон Шредерове објаве, могао би узети у себе и грађење Омладинске пруге, и затим још неки више будући и више моћни рад и силније комешање радних интелеката и руку. И све то под једним широким небом, са једном до крајности обновљеном земљином кором, са човечанством које зна шта је простор у свима дименсијама. ИСИДОРА СЕКУЛИЋ