Наша књижевност

БОРБА СВЕТОЗАРА МАРКОВИЋА

Светозар Марковић дао је највише података о себи, о својој личности, у писмима сестрама Нинковић и у писмима својим друговима и сарадницима. Било је у њему оног револуционарног аскетизма о коме је говорио Чернишевски, сликајући Рахметова у роману „Шта да се ради>“ Присталице тезе о разумном егоизму, борци његовог кова, избегавали су да говоре о себи, о својој личности и о својим жртвама. Реч „пожртвовање“ обесветила би њихова убеђења. А Светозар Марковић је све жртвовао од себе: и студирање технике, за коју је имао дара, могућности школовања и специјализирања у струци, и све што је везано за његов лични живот.

Када је у Петрограду дахнуо душом, погледавши иза себе на своје тмурно, сиво, робијашко школовање, хоризонти његовог живота били су осветљени жарким бојама борбе револуционарних демократа који су неустрашиво јуришали на тврђаву апсолутизма. Он се као младић, згађен суровим и дивљачким методама једног школског система који је сав саздан за заглупљавање човека, нашао у једној новој средини, где се одржавају тајни кружоци на којима се расправљају нове тековине науке: руше идеалистичка схватања живота и света, где се са скривеним одушевљењем и вером у будућност чита илегална литература, која се као динамит убацује у темеље апсолутизма. С тугом упоређује ове борце које не могу да спрече у њиховој акцији и пропаганди ни војне ни полициске тврђаве, ни мач скршен над главом, ни прогонства у Сибир, ни гробља незнана у изгнанству, са својим омладинским генерацијама које коси школски систем и које улудо траће дане у коцки и пићу. Већ у средњој школи развија се код њега критички дух, одбојност према свему што ружи и понижава човека. Он са одвратношћу окреће очи од шиба. Не може да гледа како човек мучи човека. Он види у својој околини човека упрљаног, ублаћеног, пониженог у ропству. У Петрограду он налази човека отпорног, несавитљивог, човека непомиреног са својом ропском судбином, човека који верује у блискост револуционарног преображаја друштва. Чер: нишевски је далеко уклоњен од централне базе борбе, али његов роман „Шта да се ради>“ држи дух и морал бораца. Писарев је у затвору, али његов дух се у затвору снажи и његова умна и морална

снага продире у редове омладине, дајући јој револуционарну садржину. ћ