Наша књижевност

42 Наша књижевност

Грозница борбе неће од тада напуштати Светозара Марковића. Он ће понети у срцу завет да у Србији буде оно што су његови учитељи били у Русији. Он ће том завету бити у своме кратком, али богато садржајном креативном животу доследан. Њега су противници хтели да прикажу као занесењака и фантаста. Међутим, овај младић показао се као жилав, реалан борац, који уме да одмери снаге у стварности и који уме да своја теориска расматрања оживотвори у пракси. Његову личност карактерише смелост, али исто тако и жива проницљивост, способност да се брзо и тачно снађе у замршеним и противречним ситуацијама. Снага његовог мишљења постаје неодољива, јер се осећа да иза ње стоји чврстина убеђења и решеност да се до краја остане на једној идејној позицији. У дискусијама, та црта је код њега доминантна. Он зна шта хоће и нема збрке у глави. Његови рачуни су чисти. Нико не може да му пребаци да фразира и да се служи демагогијом. Љубав према народу је очита. Вера у социјализам и у његову будућност је непоколебљива. Велики утицаји социјалиста утописта могли су да га застране, еклектизам у: науци да га одвоји од битних решења, али је његово убеђење да се Европа налази пред великим револуционарним преображајем веома јасно: да расте војскг пролетаријата, да је све бројнија и да ће она донети ослобођење човека.

Светозар Марковић прво слика критички отворено и истинито друштвене и политичке прилике у својој земљи. Он се удубљује у њену историју, испитује њену економску структуру и економски развој, први доноси широке концепције о њеним револуционарним задацима у будућности. Способност уочавања друштвених појава и друштвених сила наоружана је искуствима која је стекао у Русији и у Швајцарској. Њега одликује и бистрина, жива и активна свест о стварности према којој заузима критички став. Његов став је принципијелан, ретко страстан, али са великом сугестијом убеђивања. Он тиме надмашује своје противнике у дискусијама, који у недостатку начелности, аргумената, прибегавају личним инвективама, увредама и подметањима. У његовим полемикама осећа се велика сигурност, као и тенденција да искористи полемички дуел да кроз њега изнесе своја начелна расматрања о питању по коме се дискутује. Но тон његовог писања уме да буде оштар и жесток. У великом огорчењу исписани су они редови у чланку „Бели терор“ у којима храбро брани париске устанике од клевета и са индигнацијом открива подлост и нискост удружене реакционарне и либералне штампе, која се срамотно изругује над стрељаним породицама побуњених радника и шакалски лаје на све што је слободоумно и напредно. Ти редови су осуда савести човечанства, злочина реакције.

Марковић врло мало даје аутобиографских података о себи. У једном писму, он се тужи на своју срамежљивост, која га спречава да човеку каже истину у лице. Ту срамежљивост имао је и Чернишев-

АД | (