Наша књижевност

Сам — против свију. Можда је раног Ал чему онда мени дани2

Није ми срце бунтовно дано

Да кротак трунем у леданир

Ја нисам пре јесени свео,

Да цвилим травом и кунем небо. Зар бих ја гневан био смео

Да нисам земљи за друга требо2

Тече ли зато ова крв горка Да тешке ране господу хранер Еј није и није дубока ћорка Да нам Србија ноћ остане.

Сам — против свију. Сам — милиони. А сутра, друже, нас — тушта и тма. У време пред собом поглед урони

= Са дна се диже Србија из сна.

Крв твоја нек буде чактар који буди

- И крв претвара у поход пешака.

Хеј, свуд по свету волеће људи Србију земљу без капи мрака.

Битка пред зидом, слободо нема, Јуришај гневом на синоре. За гвозденом тамом врх багрема, Цвркућу звезде место зоре.

У руке снове ко дизгине,

Сто лета сна у лету казне. Сутрашњи век нек крв отшкрине, Да ћелије све буду празне.

Овамо шине и дресине,

Речи набрекле, усно дрвена, Под решеткама тама гине

Од стрела сунца ког још нема.

Брже, рудари н минери! Пробијмо се кроз тунел века, За љубав која се не мери,

За песму Србије без лека.