Наша књижевност

СМРТ У ТРСТУ

1

Курјуци сунца пали са катарке

У море Адријанско што расплели вали Па истоку плове куће — светла барке И с њима под мишком свежи маестрали.

Година — ни тријест. Мој живот цели У плаво око сав да стане.

Али за оно што срце жели

Мали је бескрај ноћи звездане.

Последњи поглед вини пут Србије И даље, до накрај сунца угледана И русог мора Русије што врије,

· Од срца што бије, до Тихог Океана.

Гребени судбине, с тужних раскрсница

Што деле два света пре но их састану,

Окрените још једном бледило мог лица Црном од сунца младићу Балкану.

Умрети. А сан је још почетак. Учење, борење, о танко корење,

"Мој пртљаг сетни — један ведри летак "И тешко сунце пред одлажење.

209

Поздрављам Србију, моју рану, И братство народа на Балкану.

И народ прост, људе неуке, Свет што слободи пружа руке.

И друга који се за срећу бије И учи љубав на дну Русије.

Поздрављам смелост на истоку, Ту прву радост у људском оку.

Поздрављам жуте и црне слуге, Све беле који раде за друге.

Свима што пате и живот плачу Ја поздрав свој ко осмех даћу.