Наша књижевност

С. Марковић и српска просвета 93

њима» Шта би било од свеколиког његовог рада, да је победила, ако не заувек, а оно бар за извесно време, славено-српска струја» О нека. квом ширењу просвете не би могло бити ни речи, јер би недостајало основно средство: језик који народ разуме. То средство изборио је Вук, и не слутећи да је његово животно дело, његова велика борба за народни језик и правопис, природни продужетак Доситејевог делања, остваривање његових замисли. Десило се, ето, да је Вук био у првој смени иза Доситеја, с којим се у много чему није слагао.

Али и Доситејеве добре жеље, ма колико поткрепљиване изјавама о томе како књиге „премудре законе дају“ и „побеждавају , и Вуков језик допринели би мало или нимало стварном народном просвећивању у таквом друштвеном уређењу где је образовање повластица малобројне класе богаташа. Уосталом, то се у Србији, а и у свим другим европским земљама, као што је познато, на делу показало. Доситејево очекивање да ће просветне реформе доћи ,„озго, од просвећених владалаца“, није се испунило. Напротив, васпитање је замењено „систематичним заглупљивањем“, јер „свим досадашњим владама није ишло у интерес да народ буде свестан“. Школа, црква, књижевност, и то на Вуковом језику, све је служило једном истом циљу: да се народ одржи у незнању и покорности. Од народа се, баш кроз школу и књижевност, све дубље сакривала она светлост истине којом је Доситеј хтео да обасја мрачне душе. Једном речи, испољила се, у свиреној снази, чињеница да су за истинско народно просвећивање неопходни други услови, други систем, друкчија државг. То је први код нас видео Светозар Марковић. И први је започео отворену и непоштедну борбу за стварање таквог стања у којем би просвета народу била не само приступачна него и корисна. У томе је његова историска заслуга. По томе је он уз Доситеја и Вука, и не мањи од њих с обзиром на утицај који је извршио. То је био последњи, али и најтежи и најважнији део великог посла око „организације просвете“ у Србији. Марковић то дело није довршио, није доживео победу као Вук, али њему, неоспорно, припада част да је започео борбу — дуготрајну, са променљивом срећом, и после његове смрти продужену — за сне идеале од којих се неки, добрим делом, остварују тек данас.

у # Светозар Марковић, иако је умро у двадесет деветој години, иако

је за свог кратког живота стално гоњен и затваран, и поред свих недаћа које могу пасти на једног човека, урадио је тако много, да се може сматрати као један од највреднијих и најплоднијих радника у нашој политичкој и културној историји. Мли тачније, кад би се трајање његова рада поредило са трајањем рада других писаца, он би био усамљен, изнад свију других. Он је био критичар, полемичар, пропагатор, организатор и, понајвише, учитељ. Управо, кад би човек хтео

УУ уче

+ Ја Х 4 Њу з 4 %

пио а еле