Наша књижевност

Ива и а а вене у фи у МИ ВР НИ > У На а ТУ, = Р: => : Е За И ИЕ

94 Наша књижевност

укратко да обележи његову улогу, рекао би: он је био народни педагог. Јер сва његова настојања своде се на једно: да се народ пробуди и обавести о истини, да се претресе читав народни живот са гледишта сувремене науке — и народна скупштина и општина, и трговина и суд, и школа и књижевност, и прошлост и садашњост — и да се, при томе, одбаце све обмане, све заблуде, да се сруше све препреке на путу ка праведнијем и достојнијем животу.

У свакој прилици, дакле, он је учитељ, предводник, проповедник. И, одиста, истинито и убедљиво звуче његове речи: „Осим организације производње или рада у ужем економском смислу, смратрам за најважније: организацију просвете.“

Али организовати просвету у Србији није била лака ствар, јер се ту већ била „започела „цивилизација“ у оном правцу што се данас зове на западу: буржоазна (ћифтинска) цивилизација; цивилизација без развитка мисли и осећања, без науке и морала, без усавршавања личности и друштвених одношаја, цивилизација која се мери само бројем појединих богаташа... и крајњом сиротињом већине народа“. И још више: „Полицијско гледиште — тако он слика прилике четрдесетих година и касније у деветнаестом веку — на одржање поретка, тј- одржање установљене власти над народом, увукло се свуда: у општину и суд, у школу, књижевност и цркву. Народ се учио да се покорава власти; омладина се спремала да служи владу и врши власт над народом. Никаква помисао о савршенијем друштвеном строју и бољем живљењу народа није се чула ни у српској школи ни у срп ској књижевности за дуго, дуго време. Кад човек проучи књижевност онога доба, мора се ужаснути од сне умне сиротиње и оног ропског духа којима је она била напојена и којима је напајала српски народ под именом науке.“

А сам народ, потпуно обесправљен и изложен непрекидном насиљу и пљачкању, систематски васпитаван према „идеалу српске правде из ХЛ века“, ни тада као ни пре пет стотина година, „није схватио јасно своје право, своје достојанство и своју снагу“. Династији је ишло у рачун да се у народу утврди појам правде коју дели Марко Краљевић на Косову, баш зато што та „правда не постоји за народ већ за великаше“. Читавом бирократском поретку била је насушна потреба да се „обичајима, законима, религијом и васпитањем.... тако навикну ниже класе на покорност „поретку“, да оне почињу сматрати своје стање као нешто природно“.

У таквим околностима није остајало ништа друго него да се објави рат читавом друштвеном систему, уз пропаганду „сувремених идеала правде“, односно оних идеја које су проповедали руски и за: падни социјалисти. Отуда се Марковићева критика друштвених установа и појава и његови предлози за промену не могу одвојити од његове „организације просвете“. Но ми овога пута не мислимо да улазимо у ту критику и те предлоге, још мање у њихову оцену, јер

ДАНИ И БР За по