Наша књижевност

С. Марковић и српска просвата 95

то би нас одвело сувише далеко. Подвући ћемо само главне Марковићеве идеје о недељивости просвете од друштвеног уређења. Прво, „човека васпитава сва његова околина: закони и обичаји, свакидањи живот и мешање с људима, школа, књижевност итд“. И друго, у вези с првим, „човек мора претходно добити услове да се морално развије, тј. човек се може морално развијати само са изменом околине, која утиче на његов развитак“. Другим речима, у Србији — и иначе организација просвете може се извести само са променом друштвеног уређења, са ослобођењем народа од „новчане аристокрације“.

|

Посебан значај, разуме се, имају Марковићеве критике књижевности и школе, непосредних просветних чинилаца, којима је додељена прворазредна улога баш у погледу промене друштвеног система.

Полазећи од чињенице да народ у то време није схватио ни своје право, ни своју снагу, ни достојанство, Светозар Марковић је увидео да је то несхватање главни савезник, најтврђи ослонац онога поретка чијем је уништењу он тежио. Шака „новчане аристокрације“ и монархија, оног тренутка кад народ постане свестан сопствених снага и интереса, неће претстављати никаквог озбиљног противника. Али тек тога тренутка. То значи да је главни задатак дати народу ту свест, отворити му очи. Значи да „је главно пропаганда оних мисли што их је израдила данашња наука“, на основу које се једино могу створити праведнији друштвени односи. А „најсилније оружје да се пропагандишу нове мисли у масу народа“ јесте књижевност. Зато Марковић захтева од књижевности: „да претреса и подиже сувремена питања, да претставља истински живот народни са гледишта сувремене науке, једном речи, да је по мислима и осећајима сувремена“. А од књижевника тражи: „да разуме живот људски са свима разностручним приликама, што их живот ствара; да разуме потребе које се рађају у животу и да уме да одговори на питања што их живот задаје сваким тренутком“; да „дубље и силније него ико осећа патње народне; да буде „пробуђена свест народна“, „зрак светлости што осветљује на: роду пут у његовој тешкој борби“.

То је хтео, а шта је нашао Мало „светлих мисли, али које су тако поплављене масом бесмислица да-готово ишчезавају“. Нашао је народне песме, Његоша, Змајеве сатире, коју Јежшићеву песму и „бесплодну пустињу пуну чкаља и коприве“. Кроз хумор, али и са горчином, приказује он жалосно стање ондашње литературе: „Наша сувремена поезија —- то је смеса из љубавних изјава, фантастичних сцена, празних фраза и смешних будалаштина. Један описује како се љубио с драгом; други како се опио па пао на њене меке груди, трећи јавља како је ушао у собу своје драге па није смео „ни дисати“, бојао се да је „не отпири“ у небеса; огромна већина тужи и плаче, или се

и ен ара ки ари а и Ике Ре ијк -ла па =

рт Заре ла