Наша књижевност

бацака и праћака што их драга не воли... Код свију је уопште то да сви они сматрају женско као неко ваздушасто створење, које је само зато створено: да грли и љуби, да пали очима... Наши критичари искидаше се вичући што „сестре“ Српкиње долазе на „села“ и „беседе“ као на изложбу да покажу своја женска достојанства, а не виде да их тако васпитава цео ред наших песника... Наш друштвени

живот заудара трулежем — завршује Марковић своју тешку осуду ондашње лирике — а наши песници постојано сањају, миришу ружу, гледају зору, слушају славуја, или туже неком особитом тугом“. — Нису

боље прошли ни прозни писци, „писачи „новела“, „прича“ и „прта“ из народног живота“, који нису умели да виде ни рушење задруге, ни стално смањивање народне имовине, ни рђгве обичаје, ни „морално и „материјално“ пропадање народа, чак ни то да се не игра свугде коло, не звецкају свугде ђердани и не румене се свугде обрашчићи у Срба и Српкиња, него су у невезаном слогу причали којешта о драганама и томе слично као и они у везаном. — А преводна белетристика, сасвим природно, „савршено одговара оригиналној“: „страсне, фантастичне сцене“, „љубавне интриге а често само празни вицеви“, „по која одозго посољена и немачком „пургерском“ наравственошћу“, све такве ствари које „не дају никакве хране уму, већ само раздражују нерве и успаљују младу крв“, тако да се млад човек „навикне на дражење живаца подобним „створовима фантазије“, као пијанац на пијење спиритуозних пића, и то пређе у болест“, док напослетку „човеком овлада леност и апатија“.

Српска књижевност у доба кад је Светозар Марковић писао о њој, тамо негде око седамдесете године прошлога века, као што се види, била је сушта Супротност и сувременој науци и стварним народним потребама. Она је била не само некорисна него веома штетна, опасна, убитачна. То што су „образоване“ Српкиње, под њеним утицајем, хитале да изнесу на пазар своја женска достојанства, и што су млади људи — после силног дражења живаца — падали у леност и апатију, као детаљ, само за себе, не изгледа ништа нарочито страшно. Али кад се та „ситница“ уметне у склоп друштвених односа, кад се апатично омладина построји према „новчаној аристокрацији“, онда јасно испада да је оваква литература у рукама те „аристокрације“ само једно оруђе за „систематично заглупљивање“ народа и стварање мирних робова. То је један од начина, и не мало важан, да се скрене пажња на другу страну. Уосталсм, ми смо живи сведоци какву је сврху имала у недавној прошлости, између првог и другог светског рата, слична литература — са свим могућим лептирима, бубама, ластама, погледима, осмесима, пољупцима, загрљајима, чак са „мотивима“ из Кине и Јапана — само не из свога народа.

Такав је прави смисао Марксвићеве критике ондашњих књижевних производа. А њен значај, управо, је епохалан. Убрзо за њом, кад је у питању духовна преоријентација — изузетно брзо, за годину дана