Наша књижевност

доле Уже у Е Уб 4 Т

С. Марковић и српска просвета 97

или две, појавио се низ песама и приповедака баш у оном смислу који је она истицала. Под очигледним утиском, да не кажемо: под њеним утицајем, били су велики песници, који су имали разлога и да се осећају њоме погођени, Змај и Ђура Јакшић. После ње Ђура је написао, између осталог, „Ратара“ и „Шваљу и своје реалистичке и сатиричне приповетке. А Милован [лишић, такође не дуго иза тога, посветио је много страница изобличавању бирократског поретка, среских капетана и зеленаша, оних ледених злочинаца који — хладнокрвно и са непомућеним задовољством — продају утученом народу једну исту главу шећера, и који — уз чашу вина и пријатељско тапшање деле кућу и земљу, живот целе једне несрећне породице. И, на крају, све што је после Светозара Марковића паметно и поштено мислило на српском језику, са више или мање борбености, кретало се у оном правцу који је он означио. Било је и малаксавања, дабоме, декаденције свих врста, али света ватра коју је запалио Светозар Марковић није се никад угасила и разбуктала се свом силином тек у наше дане, без обзира на извесне његове погрешне претпоставке и закључке у погледу тога историског развитка. Преко Милована Глишића, Радоја Домановића, Петра Кочића, и других, све до књижевности ослободилачког рата, — свуда се осећа његов напредни и покретачки дух, што би рекао Горки: оно „напред и навише“, чиме се он тако јасно одликовао. Некако на средини између Доситеја и нас, он као да се налази у центру стварања српске просвете. Али је ближи нама него Доситеју.

Други непосредни просветни чинилац, несумњиво, била је школа. Она се није разликовала од књижевности, штавише у њој је бирократски поредак нашао још боље оружје за утврђивање ропског духа у народу. Како у основној школи тако и у гимназији и у великој школи, све по једном истом систему, производило се „савршено одсуство мишљења, савршена беспосленост у годинама кад треба да је највише воље и рада“, тако да су млади људи остајали „неразвити, забављени схоластичким предавањем и професорским деспотизмом, стешњени и угњетени туторством“. Зато је Марковићева критика — или „исповест једног правитељственог питомца“, или „само једна варијација од исповести једног целог српског колена“ — написана с циљем да покаже „суштину и методу“ ондашњег васпитања, у ствари, „протест у име свију оних који су саранили своју здраву памет у сегипашт и у ађјабуџ=-има у реторичким фразама и параграфима, који су саранили своје српско поштење и своје здравље у каванама и бурдељима београдским“. И више од тога, она је — за потоње нараштаје — била онај „зрак светлости што осветљује народу пут у његовој тешкој борби“.

Многа наша данашња настојања у потпуном су складу са Марковићевим погледима на просвету, на циљеве и задатке школе, на улогу

КАН

де адрвиће ам ће

па шгв аованоелииАИиана па не. ~ А

Ле о а ата етие

пе сиви КРВ У

5 ЕР

Ма твар раја