Наша књижевност

ПИ РАИ Ма ба пр АНА

98 Наша књижевност

просветних радника. „Школа — каже он, а то се данас у пракси спроводи или се бар настоји на томе — има поглавито две цељи при образовању детета (од детета је почетак): прво, да га образује као човека, тј. да му образује карактер, да га спреми као свесна, поштена, енергична, вредна и добра човека за друштво; и друго да му саопшти сва позитивна знања, која школа може да му да.“ И одмах затим објашњава зашто школа мора да води рачуна и о образовању карактера: „Кад би се друштво већ састојало — каже он — из самих карактерних људи, разуме се, она би прва тачка отпала, јер би сам живот у тако чистом друштву образовао ваљане карактере. Али где још влада суровост, себичност, леност, непоштење итд. у маси народа, а само се једва нађе по који чист карактер у гомили, ту, разуме се, мора школа утицати да се што више таквих карактера произведе.“ — А да би се то постигло, ма да је умни развитак „главни школин задатак“, она мора поклонити пажњу и телесном и моралном васпитању. Што се тиче првог, које „се по самој природи човека и друштва добија у друштву, школа само мора бити тако удешена да томе васпитању не смета но да га помаже: у друштву, где је рад организован, то се достиже поглавито у друштвеним радионицама, а могу се још к тому додати заводи за гимнастику, пливање, вежбање у оружју итд.; у нашем друштву школа по нужди мора да узима на се један део тога задатка, јер га друштво не врши или никако или веома рђаво“. Још мање ће то друштво, „где су људи научили да живе „сваки за се“ или највише „за своју децу“,... где је сваки навикао да влада или да се покорава, да бесни или да пузи итд., образовати ново колено људи — правих људи — којима је реч и дело управљено на једну цељ, који воле људе и кадри су да усреће оне које воле, тј. да устроје друштво које би усрећило све“. „Према томе, и морално васпитање, добрим делом, пада на школу, и она треба да попуни бар један део „грдне провале“ која лежи „између грубе реалности и овога идеала“. — Дабоме, да се не задржавамо и на Марковићевим примедбама у погледу разреда у школи (оне нису разрађене, али су занимљиве и, бар делимично, оправдане), овакви циљеви и задаци школе могу се испунити само под тим условом ако је учитељ прави васпитач, истински културан човек, и то не само у учионици него и ван ње — у читавом животу. Ево шта о томе мисли наш организатор просвете. Пре свега, човек, који хоће да „проникне праву теорију и практику васпитања, мора разумети човекове потребе у друштву и човеково живљење за друштво“. Затим, ако „хоће савесно да утиче на развитак другога човека, може да поступа само на један начин: да развија његову снагу мишљења, да га научи да проматра чињенице сам својим умом и да сам уме правити логичне закључке“, јер „сваки онај који тако не ради, већ који човека хоће да кљука. својим плановима и саветима, као умешеним колачима — тај може имати сваке друге намере, само не да помогне развићу онога на кога утиче“, и „такав „учитељ“ или је

Ае пе путни,