Наша књижевност

С. Марковић и српска просвета 99

бесмислено дете... или је нитков“. И најзад, „наша је главна задаћа да знање, баш ово знање које ми имамо, што даље распростремо, а поглавито да се бринемо како ћемо пронићи у саму масу народа“, тј. главни је наш задатак да васпитавамо читав народ, да будемо народни учитељи у пуном смислу те речи.

То су основне Марковићеве мисли — оригиналне или не — 0 организацији просвете и, као што је очигледно, сасвим се подударају са нашим данашњим тежњама. У његовој критици ове мисли су развијене, конкретизоване и зато још убедљивије. Какви су били српски учитељи и школе у оно време, ми смо већ напоменули. Он о њима опширно говори, али ту ништа није ни налик на ово што је желео. Само неколико изузетака, а све остало — од основне до велике школе — да бог сачува! Ту нема ни помена да ко мисли о „маси народа“, јер ретко да ко шта уопште мисли. Ту „васпитачи“ долазе у школу: „да задају лекцију, да „слишају“ и да истуку“, и не питајући се зашто су они ту, и зашто су деца ту, и чему „слишавање“ и туча. Ту се ђаци уче „улагивању и подлачењу“. Ту се не стварају моралне личности него развратници, не просвећени људи него глупаци. Ту нема ни позитивног знања, ни жеље да се нешто сазна, ни разумевања човекових потреба у друштву, ни самосталних логичних закључака, ни људске радости, ни љубави, ничега што би примамљивало, задовољавало, уздизало. Ту има само један циљ — коме се иде кроз све предмете и на све начине — стварање ропскога духа. Одиста, Марковићева критика је тешка, и, кад не бисмо знали да је истинита, помислили бисмо да је претерана. Али и данас има живих људи, чак не много старих, који добро памте овакву школу, мало бољу или мало гору каква је коме била.

Кад човек прочита ову критику, заиста, има утисак да је она више исповест, нека врста мемоара, присећања, без неког нарочитог реда у излагању — осим хронолошког. Стога скупљање и класификовање многобројних запажања, свуда разбацаних, о томе како нешто не ваља или како би требало да буде — претставља посао за себе. Али кад се тај посао сврши, добија се јасна слика о недостацима, које ћемо ми редом изложити.

Прва лоша особина, коју је Светозар Марковић запазио још у основној школи, била је та што је учитељ са једнима „обртао друкче“ него са другима, што је разликовао ђаке према џепу, положају и утицају родитеља, и тако наносио прве неправде и задавао прве — непреболне — увреде онима који су започињали живот. Једни — таквих је мало било — били су рођени под срећном звездом, од богатих и моћних отаца, и самим тим имали су право да се са њима пажљивије и човечније поступа; уживали су, дакле, свој „природни“, озакоњени повлашћен положај. Други — огромна већина — морали су да трпе, јер су потицали од оних код којих је трпљење наследно као, рецимо, плаве или црне очи. А сви су се навикавали да тако једино тре-

74

4:

драг

седне

ок км

35

Ја ср Авај

ми

ан пева ан Ирава 2

( де | | 1 5!

| | М

Пи

аи а