Наша књижевност

Мр па Вин МО АМА УН

100

Наша књижевност

ба и може да буде, да је тако и „природно“, односно спремали су се — од тих првих дана, од првог додира са друштвом — једни: да буду „мирни и исправни грађани“, покорни робови које хвата дрхтавица и од среског начелника, а то ли од министра или од краља, а други: да буду привилегисани, да им се све може, да примају дарове од живота као награду од неба, њима нарочито наклоњеног, да владају и господаре. Миљеници судбине и мученици због „очинских грехова“ учили су, ту једни поред других, не сувремену науку — која је објављивала равноправност и право свакога човека на живот — него једни: науку о повластици, а други: науку о покорности. Да утврди ову науку, учитељ, који иначе ни појма није имао о стварној настави, успешно је примењивао очигледна средства. Погледајте ову слику са часа у основној школи, па реците да није тако: „Неки су били постављени да „клече“; неки су били бијени у потпуној форми, а други су само добијали „пацке“, тј. по рукама; неки су опет постављени у „апс“, а кад је учитељ био у особитом расположењу, онда је (сигурно ради образованости) постављао кривца да „стоји“. Код нас је то била највећа казна и била је одређена само за велике грешнике. У нашем разреду висио је конопац од звонцета међу два дирека; грешника су везивали конопцем за један дирек и заповедали му да стоји на једној нози, па му се још давала тестија пуна воде да је држи пред собом, докле год се „не пусти“ школа. Разуме се да је физички немогуће да се дете одржи у том положају. Руке и ноге су малаксале, зато га је учитељ почастио батинама и кад се таким начином одморио принуђавао га је да заузме пређашњу позу.' — Сличне ствари су се догађале и у нижим разредима, гимназије. Професор немачког језика почињао је и завршавао час тучом. Он је то изводио мајсторски, са планом, са уживањем, као неку прастару церемонију. Почињала је праска и јаук, а професор је правио вицеве и принуђавао је сваког, кад је ишао на место, да га љуби у руку „за науку!“ У тим тренуцима један дечко, из кога ће израсти велики заточник слободе и народних права, „затварао је уши и скривао главу под скамију“, док су многи његови другови — већ васпитани у духу својих учитеља — „налазили да „је кривљење сиромаха, кога су тукли, смешно“. — На другим часовима драма се продужавала. Страдао је увек ђак. У вишим разредима, углавном, није било туче, бар овакве не, али је било других поступака који исто толико понижавају и убијају.

Зашто су учитељи и професори тукли ђаке» Зашто су тако нељудски поступали» Занимљиви су Марковићеви одговори на ова пи тања. На једном месту он каже да не разуме „како је могао човек да се тако зверски бесмислено ражљути и то на дете које је дошло да

1 У светској литератури, колико се сећамо, нешто слично дао је само Чарлс Дикенс у „Давиду Коперфилду“,