Наша књижевност

4 Зи ДНУ и ИЛ а ВЕП ен И и 5 А РОМИ У ЗА И

102 у Наша књижевност

у правцу заглупљивања. Латински језик, као и доскора, учио се без икаквог смисла: ђак је преводио класике, а „није знао ни речи ни граматике, па по томе није ни разумевао ништа“. То је био први разлог што се Марковић окомио против латинског језика. Други, много јачи разлог био је тај што је за њега, као и за многе напредне људе тога времена, „борба међу класицизмом и реализмом“ била „борба међу назадњаштвом и напретком“. Дати предност класичној историји и књижевности, чак и кад оне не би биле само „причање знаменитих догађаја“ и „набрајања имена", чинило му се да би значило скретати пажњу на другу страну, одвајати људе од земље, крити им сопствени живот. Напротив, изучавање тих предмета биће утолико корисније уколико се „буде обратило више времена на изучавање сувременог људског друштва“, нарочито на историју, литературу, географију и статистику свог народа. Јер „да ко постане српским Демостеном, треба“, између осталог, „да тако зна сувремено стање српског народа и његове потребности као што је то знао Демостен у Грчкој“. — Но ако је латински језик, онакав какав је био, претстављао такву сметњу, колико је тек штетна била реторика са обавезним „уводом“, „расправом“ и „закључењем , са „нужним реториским прелазом“, са темама — на пример као што је ова: „како је Дарије храбрио своју војску пред битку с Александром“! Тек у њој долазила је до потпуног израза сва бесмисленост, неприродност и наказност ондашње наставе. Није се ни писало ни говорило као што људи чине, него су се тражили „вешти прелази“, проливали се „потоци красноречија . Реторика и „по: езија“ деловале су заразно на ђаке, одбијајући их од књига или упућујући их на најгоре. У гимназији три четвртине Марковићевих другова нису ништа читали, ма да су знали наизуст „и шта је историја и шта је роман и шта новела и шта балада, газела и канцона“. У великој школи „бар једна трећина“ није ништа читала „осим својих предмета, политичких новина и гдекојег календара слепца Јеремије“. А они који су читали имали су толико искварен укус, да нису могли дочитати ни прву свеску „Давида Коперфилда“, јер ту није било ни „интрига“ ни „ефектних сцена“. Сем тога, они нису тражили у драмама „живе људе са мислима и осећањима“, него „заплет, фабулу и тенденцију — знаменита три јединства; замршај и размршаје; „громопуцателне (израз брата Каравелова) фразе и „срцераздирателне“ театралне сцене". Даље, пошто су већ били тако начитани и образовани, они су се, обавезно, огледали и на перу, и из њих су ницали „они романисти и новелисти који су писали романе и новеле из народног живота, а нису нимало знали народ“, и „појете који су певали о љубави коју нису осећали, певали о крви и јатаганима — једном речи о свему што нису знали“. Ето шта је донела реторика: кафанске књижевнике који су подједнако волели вино, карте и билијар као и поезију.

Вербализам у настави и батине проузроковали су, неминовно, не пријатељски однос између наставника и ученика. То су била два та-