Наша књижевност

(С. Марковић и српска просвета 103 75

бора, увек у ратном стању. Професори, који се нису старали да раз- % вију код својих ђака „љубопитство за знањем“ и који нису увиђали да | су траљави одговори природна последица лоших метода, сматрали су у незнање као инат и батинама терали на учење. А онда „се заиста 1 рађао и инат... Ђаци су се свуда старали да преваре професоре, а Ка ови да их ухвате па казне. Овај род војне суштаствовао је у свима

гимназијама и свим класама (а већином суштаствује и сада); услед „тога,

место љубави, развијало се у ђацима подлачење, а у професорима

тиранство“. Исти однос, само без батина, продужавао се и у великој

школи. У таквој ситуацији и великошколци су се прилично сналазили:

већини је било јасно да је „добро бубање на памет“ и „добро уџагивање“ — „пут до чиновничког места“, па се у том правцу и поде- МЕ шавало држање. Дакле, однос између наставника и ђака, од основне до велике школе, одликовао се свирепошћу и неспособношћу с једне стране, а неискреношћу, мржњом, подваљивањем, презирањем, са друге. У њему је било свега само не поштовања, јер поштовања без љубави нема, управо оно је сама љубав, и то најчистија и најдубља.

Једна од најтежих последица оваквог односа — њу вреди посебно истаћи — била је та што „мрзост на професора дете није могло да разликује од мрзости на науку, коју је он предавао, — него је мрзело и на њу“. Не уважавајући наставнике, оно није уважавало ни | науку. Друкчије није ни могло бити, јер је наставник, у најмању руку, || посредник између ученика и науке, њен тумач, њена жива реч. Он : може да је обасја, да је учини приступачном, очигледном и блиском, али може и да је заклони, удаљи, тако да се не види. А професори о којима је реч нису били способни да науку приближе ђацима, па чак ни онолико колико су у оним приликама могли. Али за ондашње на-

а

тасвеисрние

дове“. Из гимназије и велике школе излазили су стварно необразовани људи: неначитани, необавештени, ненаучени, несвесни. То је разумљиво из свега што смо досад рекли, с обзиром на дух ондашње школе. У гимназији једна половина учила је за „добру белешку“, друга половина из „суревновања“, великошколци „за испит“! а сви за слу-

ставнике то је била „ствар немогућа“, јер они нису ни били васпитачи. 8

И, на крају, какве су резултате давале ове школе у којима „мо- 4 ; зак није био употребљаван“ и у којима је ум био „савршено успаван 5 системом васпитања“ > Из њих су излазили: незналице, нерадници и х лоши карактери. Из сеоских је излазио „из педесет један који уме | читати и писати“, док је „огромна већина знала само сабирање и Ц одузимање“. И кад се узме у обзир да се и тај један, немајући при- ЊЕ лике да чита, за годину дана „савршено разучавао читању“, онда је % схватљиво што је сељак задржавао дете код куће. Наравно: „за кућу | је више вајде да његов син чува овце него да пере учитељкине су- ;

1 Један од узрока — то је Св, Марковић добро уочио — што велика школа

није спремала добре стручњаке, поред свега осталог, била је нагомиланост предме. | :